Dečak nam je sleteo pod prozor

Jutros nam je jedno dete doletelo pod prozor. Da, bukvalno doletelo! Palo je sa prozora stana u visokom prizemljuu koji je iznad našeg.

Muž mi je kuvao kafu, ja hranila K i pravili smo planove za današnji dan. I odjednom - tras, bum i plač! Pomislila sam da je N pala s kreveta. Muž je otrčao u sobu - svi su na broju. A plač se i dalje čuo iz neposredne blizine. Pogledala sam kroz prozor. I tu pod prozorom ležao je plavokosi dečak uzrasta naše V.

Mene su zbunjenost i strah paralisali. Muž je izašao kroz prozor i prvo pogledao da li može da ga podigne (u slučaju preloma nije poželjno pomerati povređenog). Međutim, dečak je mrdao i rukama i nogama i nije bilo ničega što bi ukazivalo na prelom, samo je neutešno plakao. Muž ga je podigao u naručje, a ja sam pokušavala da mu pričam nešto sa prozora ali sam jedva izgovarala bilo šta. Ubrzo je došla i dečakova majka, van sebe. Srećom dečak nije imao ozbiljnije povrede. Majka ga je za svaki slučaj odvela odmah kod lekara.

Zvala je muža da dođe po njih. Muž je došao besan. Krivio je nju. Meni je bilo žao. Jer ne mislim da je njena krivica. Mislim da svaka majka želi sve najbolje za svoje dete i radi taj posao najbolje što može. I zato vas molim da ni vi ne pišete komentare osude. Nisam zbog toga podelila ovu priču. Već kao podsetnik da nam je sa decom uvek potrebno 110% fokusa. I ako osećate da vam je previše, sve drugo može da sačeka - i ručak i sudovi i veš - sve. Dete je najvažnije. I njegova bezbednost. Jer ako se njemu nešto desi, to što ćemo imati gotov ručak neće biti ništa u odnosu na posledice koje može imati dete zbog samo jednog trenutka nepažnje.

I još nešto. U roditeljstvu nema "moja greška", "tvoja greška". U ovome su i mama i tata zajedno. Zato kada se nešto desi ili nešto ne uspete, ne svaljujte krivicu jedno na drugo, već budite jedno drugome podrška, kakp bi sutra sve bilo bolje i uspešnije.

Mislila sam da me ova situacija nije mnogo potresla, jer sam bila (poprilično) nemi posmatrač. Međutim, kada je majka odvela dečaka, a muž se vratio unutra, počela sam histerično da se smejem i krenule su mi suze istovremeno - moja tipična reakcija u stresnim situacijama. Da, ipak je stresno. Dete je u pitanju, i čak i ako nije moje, stresno je.

D je jednom pao sa terase kuće u Crnoj Travi. Imao je malo više od dve godine. I bila je visina malo manja od metar. Sedeli smo on i ja na plastičnim stolicama na terasi. Pila sam kafu, on je pio kakao. Okrenuo se da nešto pogleda i stolica mu se prevrnula, on skliznuo sa nje i pao dole u travu. Dakle, bila sam tu pored njega i desilo se. Srećom nije mu falila ni dlaka s glave.

Hoću da kažem da iako želimo da nam deca u svakom trenutku budu bezbedna, ne možemo sve uvek predvideti i nesreće se dešavaju. Moja mama radi u Urgentnom centru na neurohirurgiji i svako malo nam je pričala o deci koja dođu kod nje na odeljenje sa razbijenim glavama - pali sa nečega ili palo nešto na njih. Ključno je da kada se ro desi reagujemo ispravno - umirimo dete, ne dajemo mu da spava niti da jede bar sat-dva. Ukoliko postoji vidljiva rana isprati ranu hidrogenom i povidon jodom. A onda pravac bolnica, gde će vas lekar uputiti na sve potrebne preglede kako bismo bili potpuno sigurni da je sve u redu.

Dakle - fokus na dete 110% u svakom trenutku. Sve ostalo je manje važno.