Posao i beba (ne)idu zajedno

Da li ste nekad vodili bebu sa sobom na posao? Ja jesam.

Godinama se moj rad svodio na rad od kuće. I dolaskom ovde počela sam da radim za jedan jagodinski portal kao kolumnista. Dakle, opet sam pisala od kuće. I taj rad od kuće nekada izgleda tako idealno. A zapravo ima i loše strane, kao uostalom i sve stvari u životu.

Kada radite od kuće, pre svega morate imati samodisciplinu. Ruku pod ruku sa njom ide i dobra organizacija. Nemate tu kancelarijsku atmosferu i često može da se desi da mi nešto odvuče pažnju. Kao na primer ručak koji čeka da bude napravljen. Ili veš koji čeka da bude složen. Ili igračke koje su deca ponovo rasula po celoj kući. Ili... Da, stvari koje mogu da odvuku pažnju sa posla je mnigo. Pogotovu kada su tu deca. I kada je tu i beba sa svim svojim potrebama. Moram da se prilagodim i njenom rasporedu. I rasporedu vrtića. I rasporedu škole. I rasporedu objavljivanja. U nekom trenutku pomislim da ja moram da se prilagodim svima i svemu, a niko se ne prilagođava meni i mom poslu koji i dalje nije završen. Definitivno mnogo loša strana rada od kuće. Kada regularno idete na posao, na poslu ste i tu nema nekog prilagođavanja.

Ipak, dobra strana je ta da kad nađem način da prilagodim svoj raspored svih ostalih, mogu iz svog doma da završim sve. Ali to prilagođavanje mi ponekad deluje kao naučna fantastika. Dok je to bio samo blog, ušla sam u neku rutinu sa tim i sve je išlo kao podmazano. Kada su tu upale i kolumne, takođe nije bilo nekih problema jer je to jedan tekst više svake nedelje.

A onda mi je urednica predložila da krenem da radim i neke lakše priče na terenu.  I naizmenično su me preplavljivali osećaj zadovoljstva i straha, pa onda sreća, pa zbunjenost, i sve tako. I sada dve nedelje kasnije i dalje je tako. Samo su malo manjeg intenziteta. Jer pretpostavljam da mi je potrebno vreme da se uhodam.

I sada prvo pitanje verovatno glasi: gde je K kad radiš? K je sa mnom. Sve vreme. Bukvalno. Ušuškana u svojoj nosiljci. I to mi je isto u glavi izazivalo milion pitanja. Jer idete na teren, ljudi očekuju novinara, a pojavi se - žena sa bebom. Plašila sam se da me neće shvatiti ozbiljno, da je to što dolazim sa bebom da radim reportažu neprofesionalno sa moje strane. A onda sam presekla: neka misle šta hoće, ja nemam kome da je ostavim tako malu, niti mogu da je ostavim. Imam podršku urednice i to je za sad i više nego dovoljno. I znate šta? Nije toliko strašno. Istina, u prvi mah se ljudi zbune kad vide i bebu, ali ona miruje i u većini slučajeva spava. Razgovor obavimo najnormalnije, beba nas ne ometa. I onda kad valjda vide da nam ta beba nije ni smetala, upute nam pohvale i lepe komentare. Kada priča bude objavljena zovu me da mi kažu da je sjajno i da mi se zahvale. Dakle, moj rad sa bebom za sad vrlo dobro funkcioniše. Naravno, teren nam je prilagođen, to su uglavnom dešavanja vezana za decu školskog i predškolskog uzrasta, sport i kulturu. Svakako da ne bih mogla sa njom da idem na recimo mesta zločina, nesreća ili političkih nereda.

I kakav je osećaj? Divan! Jer vraćam se svom poslu u punom smislu te reči. Bilo me je strah i zbog toga što punih 7 godina ja nidam radila priče sa terena, ali zanat se ne zaboravlja. Sada se samo nadograđuje.

Divno se osećam što ponovo radim nešto što nema veze sa mojom decom (volim ja mohu decu majviše na svetu, ali istina je da svakome prija kada malo skrenemo misli sa dece i bavimo se nečim što nema veze sa njima). Osećam se ispunjenije, jer je taj delić mene godinama čučao u uglu i borio se za sebe, a sada je ponovo isplivao na površinu. Drago mi je što sve to mogu da obavljam sa K i što me posao ne ometa u zadovoljavanju njenih potreba, jer ona ima tek 4,5 meseca i dojena je beba.

Svakako da još uvek pokušavam da uspostavim balans između obaveza prema deci, kući i poslu. Jer na terenu sam tek dve nedelje. I trebaće mi bar još dve dok počnem sve lepo da uklapam. Ovi dani su bili haotični i prošli su u jurnjavi. Posebno mi je bila teška ova nedelja jer je D išao popodne u školu, pa sam u par navrata morala i njega da vodim sa sobom. Ali uspeću da izađem na kraj sa tim.

Iako u ovom trenutku mi se čini kao da uvek nešto trpi (blog ili deca ili kuća ili posao), verujem da ću ubrzo sve dovesti u red i uklopiti u dnevni raspored. A do tada, prelistajte starije postove, ima tu svašta zanimljivo. Sada znate zašto sam u malo sporijoj fazi pisanja.

P.S. Da li sam prva novinarka koja ide na teren sa bebom? U Jagodini sigurno da!