Kada sam ostala trudna sa trećom bebom, već smo bili svrstani u natprosečno velike porodice. Sada, kada čekamo četvrtu bebu, već smo duboko zagazili u "lude", "nenormalne" ili čak "one koji samo prave decu". Zašto ljudi imaju toliki problem sa velikim porodicama?
Pre svega, odavno sam shvatila da se svetu ne može ugoditi i prestala da se uopšte trudim da ugodim bilo kome, osim sebi i svojoj porodici. Jer zaista ne vredi. Ali me veoma zbunjuje i začuđuje to što su ljudi vrlo spremni da određuju, po nekim ne znam već kojim kriterijumima, koliko bi koji par trebao da ima dece. Izvinjavam se, ali niko mi nije rekao da treba da napravim anketu i da na taj način saznam koliko dece ja smem da imam.
Velika porodica je oduvek bila nešto o čemu sam maštala. Još kao dete zamišljala sam da imam veliki broj dece, a kao tinejdzerka obožavala filmove sa parovima i njihovom mnogobrojnom decom i divila se kako imaju divne odnose i kako sve lepo funkcioniše u tim njihovim velikim filmskim porodicama. Svakako da nisam očekivala da moja porodica bude poput tih filmskih, jer nijedna porodica ne može u realnosti da funkcioniše toliko savršeno, ali mnogočlana porodica jeste moja želja. A to znači: prva stvar - ako neki par ima mnogo dece, ne znači da deca nisu željena i planirana.
Drugi "problem" koji ljudima upada u oči su male razlike između drugog, trećeg i očekivanog četvrtog deteta. Lično više volim kada je razlika između dece baš mala i kada odrastaju zajedno od malte ne samog početka. Prvih godinu-dve jeste problematično i izgleda otprilike kao da imate blizance/trojke, ali kada taj "beba" period prođe, mnogo je lakše. Sada već N sa nepune dve godine me mnogo rasterećuje, jer je prilično samostalna u svemu. Sama jede, sama se igra, izlazi sa D u dvorište, leže da spava, uči da se oblači sama... Ja joj već nisam potrebna non stop i to je za mene velika olakšica. V je, naravno, još uvek strogo vezana za mene i kad dođe ova četvrta beba, najveće balansiranje će biti između V i nje. A otprilike je ista razlika kao između V i N. U istoj situaciji sam se dakle našla kada se V rodila i izgurala sam to i sada je već lakše. Prema tome, znam šta me čeka i spremna sam za to.
Mi nismo siromašni, a daleko smo od bogatih (samo u materijalnom smislu). Živimo kao i većina ljudi u našoj zemlji, sa prilično malim primanjima i borimo se da podmirimo sve obaveze i potrebe. Baš kao i svi drugi. Jedino što smo vremenom naučili da sa tim što imamo živimo sasvim normalno i da nam to koliko imamo bude dovoljno. Naša deca se hrane zdravo, imaju normalne obroke, imaju šta da obuku, imaju sa čime da se igraju. I zapravo svega imaju i previše.
Nemamo kule i gradove, ali imamo jedni druge. I to je ono što nekako svima sa strane promiče. Svakom našem detetu pružili smo topao dom, srećno detinjstvo, najvrednije blago u vidu braće i sestara, bezuslovnu i beskrajnu ljubav i naš mali savršeno-nesavršeni svet. Većina dece, nažalost, to nema.
Kada smo započinjali zajednički život, prva zajednička odluka je bila da naš život izgradimo sami i da krenemo od nule. Krenuli smo kao podstanari, bez posla, bez ikakvih primanja. Kada se sada osvrnem vidim koliko je vremenom sve došlo na svoje. I tek dolazi. Došao je posao, došla su deca. Sada dolazi i stan. Došao je u međuvremenu i naš prvi porodični auto, od kog sad teška srca moramo da se rastanemo, jer u njemu više neće biti mesta za sve nas. Ali napredujemo. Pre svega napredujemo mi kao porodica. I radimo pre svega na očuvanju te porodice. I onda usled toga dolaze polako i sve neophodne materijalne stvari. I zaista, moj život i moja porodica počinju da liče na ono što sam oduvek želela.
Retko ko u našoj zemlji ima idealne uslove. Zato mislim da za građenje porodice ne treba čekati da se stvore idealni uslovi, jer je verovatno da se to neće desiti nikad. Pre svega ne treba čekati. Treba uzeti život u svoje ruke i stvoriti dovoljno dobre uslove zajedničkim snagama. Živite kako želite, imajte dece koliko želite. Niko ne može da donosi takve odluke umesto vas.
Ima žena koje jednostavno ne žele iz nekog razloga da budu majke. Ja poštujem i njih. Takođe poštujem i one žene koje se odluče za samo jedno dete ili za dvoje dece. I to je potpuno u redu. Znam kako je onima koji ih imaju troje. Uskoro ću saznati i kako izgleda biti majka četvoro dece. I divim se onima koji ih imaju petoro ili čak i više. Jer svako ima pravo na svoje želje i odluke i to nije ničija stvar.
Za mene biti mama je najlepša stvar na svetu. I već nekoliko godina je posao mame jedini posao koji radim. I ne stidim se toga. Jer posao majke je, neću reći najteži, ali je najzahtevniji posao na svetu. Jer od nas (a naravno i od tata) zavisi kakva će ova deca sutra postati ljudi. Mi smo ti koji stvaramo novu generaciju ljudi na kojima će ovaj svet jednog dana ostati.
Zar postoji veći ponos nego kada deca odrastu, vi ih posmatrate i shvatite da su oni dobri i uspešni ljudi velikim delom vašom zaslugom i zbog onoga čemu ste ih vi naučili? Zar postoji veća sreća nego kada u starosti budete okruženi unučićima koje jedva da možete da prebrojite? Za mene je to pravi smisao života. Tako da, ne brinite dragi ljudi, moja velika porodica je željena i voljena i svesna svega što je očekuje i spremna da se izbori sa svim problemima na koje naiđe. A što se tiče onih pomenutih unučića - e za to sam sigurna da će ih biti mnogo.
Pre svega, odavno sam shvatila da se svetu ne može ugoditi i prestala da se uopšte trudim da ugodim bilo kome, osim sebi i svojoj porodici. Jer zaista ne vredi. Ali me veoma zbunjuje i začuđuje to što su ljudi vrlo spremni da određuju, po nekim ne znam već kojim kriterijumima, koliko bi koji par trebao da ima dece. Izvinjavam se, ali niko mi nije rekao da treba da napravim anketu i da na taj način saznam koliko dece ja smem da imam.
Velika porodica je oduvek bila nešto o čemu sam maštala. Još kao dete zamišljala sam da imam veliki broj dece, a kao tinejdzerka obožavala filmove sa parovima i njihovom mnogobrojnom decom i divila se kako imaju divne odnose i kako sve lepo funkcioniše u tim njihovim velikim filmskim porodicama. Svakako da nisam očekivala da moja porodica bude poput tih filmskih, jer nijedna porodica ne može u realnosti da funkcioniše toliko savršeno, ali mnogočlana porodica jeste moja želja. A to znači: prva stvar - ako neki par ima mnogo dece, ne znači da deca nisu željena i planirana.
Drugi "problem" koji ljudima upada u oči su male razlike između drugog, trećeg i očekivanog četvrtog deteta. Lično više volim kada je razlika između dece baš mala i kada odrastaju zajedno od malte ne samog početka. Prvih godinu-dve jeste problematično i izgleda otprilike kao da imate blizance/trojke, ali kada taj "beba" period prođe, mnogo je lakše. Sada već N sa nepune dve godine me mnogo rasterećuje, jer je prilično samostalna u svemu. Sama jede, sama se igra, izlazi sa D u dvorište, leže da spava, uči da se oblači sama... Ja joj već nisam potrebna non stop i to je za mene velika olakšica. V je, naravno, još uvek strogo vezana za mene i kad dođe ova četvrta beba, najveće balansiranje će biti između V i nje. A otprilike je ista razlika kao između V i N. U istoj situaciji sam se dakle našla kada se V rodila i izgurala sam to i sada je već lakše. Prema tome, znam šta me čeka i spremna sam za to.
Mi nismo siromašni, a daleko smo od bogatih (samo u materijalnom smislu). Živimo kao i većina ljudi u našoj zemlji, sa prilično malim primanjima i borimo se da podmirimo sve obaveze i potrebe. Baš kao i svi drugi. Jedino što smo vremenom naučili da sa tim što imamo živimo sasvim normalno i da nam to koliko imamo bude dovoljno. Naša deca se hrane zdravo, imaju normalne obroke, imaju šta da obuku, imaju sa čime da se igraju. I zapravo svega imaju i previše.
Nemamo kule i gradove, ali imamo jedni druge. I to je ono što nekako svima sa strane promiče. Svakom našem detetu pružili smo topao dom, srećno detinjstvo, najvrednije blago u vidu braće i sestara, bezuslovnu i beskrajnu ljubav i naš mali savršeno-nesavršeni svet. Većina dece, nažalost, to nema.
Kada smo započinjali zajednički život, prva zajednička odluka je bila da naš život izgradimo sami i da krenemo od nule. Krenuli smo kao podstanari, bez posla, bez ikakvih primanja. Kada se sada osvrnem vidim koliko je vremenom sve došlo na svoje. I tek dolazi. Došao je posao, došla su deca. Sada dolazi i stan. Došao je u međuvremenu i naš prvi porodični auto, od kog sad teška srca moramo da se rastanemo, jer u njemu više neće biti mesta za sve nas. Ali napredujemo. Pre svega napredujemo mi kao porodica. I radimo pre svega na očuvanju te porodice. I onda usled toga dolaze polako i sve neophodne materijalne stvari. I zaista, moj život i moja porodica počinju da liče na ono što sam oduvek želela.
Retko ko u našoj zemlji ima idealne uslove. Zato mislim da za građenje porodice ne treba čekati da se stvore idealni uslovi, jer je verovatno da se to neće desiti nikad. Pre svega ne treba čekati. Treba uzeti život u svoje ruke i stvoriti dovoljno dobre uslove zajedničkim snagama. Živite kako želite, imajte dece koliko želite. Niko ne može da donosi takve odluke umesto vas.
Ima žena koje jednostavno ne žele iz nekog razloga da budu majke. Ja poštujem i njih. Takođe poštujem i one žene koje se odluče za samo jedno dete ili za dvoje dece. I to je potpuno u redu. Znam kako je onima koji ih imaju troje. Uskoro ću saznati i kako izgleda biti majka četvoro dece. I divim se onima koji ih imaju petoro ili čak i više. Jer svako ima pravo na svoje želje i odluke i to nije ničija stvar.
Za mene biti mama je najlepša stvar na svetu. I već nekoliko godina je posao mame jedini posao koji radim. I ne stidim se toga. Jer posao majke je, neću reći najteži, ali je najzahtevniji posao na svetu. Jer od nas (a naravno i od tata) zavisi kakva će ova deca sutra postati ljudi. Mi smo ti koji stvaramo novu generaciju ljudi na kojima će ovaj svet jednog dana ostati.
Zar postoji veći ponos nego kada deca odrastu, vi ih posmatrate i shvatite da su oni dobri i uspešni ljudi velikim delom vašom zaslugom i zbog onoga čemu ste ih vi naučili? Zar postoji veća sreća nego kada u starosti budete okruženi unučićima koje jedva da možete da prebrojite? Za mene je to pravi smisao života. Tako da, ne brinite dragi ljudi, moja velika porodica je željena i voljena i svesna svega što je očekuje i spremna da se izbori sa svim problemima na koje naiđe. A što se tiče onih pomenutih unučića - e za to sam sigurna da će ih biti mnogo.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?