N još uvek priča veoma slabo, zapravo izgovara tačno svega nekoliko reči. V je već počela sam korišćenjem drugih glasova osim "gu" i "ga". Zbgo toga ponekad u šali kažemo da čekamo da progovori V, pa će ona da nauči N da priča, pošto mi ne uspevamo. N za dva meseca puni dve godine, V uskoro puni sdam meseci. Kada je ustvari očekivano vreme za prvu reč, kako se razvija detetov govor i kada je vreme da se ipak obratimo za pomoć?
Već oko sedmog meseca bebe počinju sa "da-da", "ta-ta", "ba-ba". Mi roditelji to dočekamo presrećni i uzimamo to za prvu detetovu reč, pamtimo je, zapisujemo u radosnice kada je izgovorena i hvalimo se rodbini i prijateljima da je naša beba propričala. Međutim, stručnjaci za prvu detetou reč smatraju reč koju dete upotrebi sa značenjem. Odnosno, ako izgovori "tata" pritom se obraćajući ili pokazujući na tatu - to je prva reč. Ona se očekuje oko prvog detetovog rođendana.
Kao što sam već rekla, N izgovara svega nekoliko reči. Uteha mi je to što i D nije mnogo pričao do navršene druge godine. Ali ipak zabrinutost je postojala, pa sam, kao što to obično radim kad mislim da postoji potencijalni problem, konsultovala stručnu literaturu, pitala logopede, pedijatre i svuda sam naišla na skoro iste informacije. Do dve godine mnogo dece priča veoma malo. Najviše reči dete počinje da izgovara između druge i treće godine. U tom periodu i sklapa rečenice. Sa tri godine već treba da bude osposobljeno da vodi svakodnevne razgovore. Nakon treće godine osnove za jezik su formirane i on se samo upotpunjuju i rečnik se proširuje.
Kako onda da znamo da li se govor našeg deteta razvija pravilno i da na vreme uočimo ukoliko postoji neki problem?
Nije lako biti dete. Žele toliko toga da kažu i pokažu, a nemaju jezičke sposobnosti. zbog toga sve i svi ostali vidovi komunikacije deteta uzimaju u obzir. Deca, pa čak i bebe, razumeju većinu reči koje im svakodnevno izgovaramo. Povezuju ih prvenstveno sa osećanjima, a zatim i sa njihovim značenjem. Ukoliko dete uzrasta 12 do 24 meseca razume ono što mu govorimo (da donese određeni predmet, zatvori vrata...), njegov razvoj je uredan. Takođe, ukoliko dete pokušava da komunicira objašnjavajući određene stvari (što bismo mi rekli pantomimom), pokušava da izgovori neku reč, uhvati nas za ruku i odvede do željenog mesta ili predmeta - njegov razvoj govora je uredan.
Ukoliko dete ne pokazuje znake komunikacije, ukoliko je nezainteresovano da uspostavi komunikacju sa okolinom ili ukoliko ni sa tri godine ne upotrebljava govor kao vid komunikacije - vreme je da se obratite stručnom licu.
I mi kao roditelji možemo uticati u veliko meri na razvoj govora kod naše dece. I to od najranijeg perioda. Najvažnije je komunicirati sa decom. Čak i sa bebama. Jer iako beba od mesec dana ne razume šta joj govorimo, ona oseća emociju u našem glasu, usvaja taj zvuk. A i dokazano je da majčin glas umiruje bebe. Zato dok ljuljate svoje bebe ili se igrate sa njima ili idete u šetnju - pričajte im što više. Pričajte im o tome šta ćete da radite tog dana, pričajte o cveću pored kog ste prošli, o tome kakvo je vreme napolju, ko vas je zvao telefonom, kojih boja i oblika su igračke s kojima se beba igra, pričajte joj šta god va padne na pamet. Pevajte joj pesmice kojih se sećate iz vašeg detinjstva.
Malo starijim bebama čitajte knjige. To iz prva ne mora biti strogo čitanje, jer mala deca uglavnom nemaju koncentraciju za to. Listajte knjigu zajedno sa detetom, gledajte slike, pokazujte i opisujte šta je na njima. I naravno, i njima pričajte o bilo čemu.
N zaista razume sve što joj se kaže. I to je neverovatan fond reči koje ona razume i demonstrativno odgovara na njih - pokazuje kako mama muti, imitira zvuk blendera, pokazuje kako komšijski pas laje i kako će da dobije po guzi ako bude mnogo lajao, zna da prepozna kada neko uradi nešto što ne treba (čak i mama i tata) i pokazuje mu preteći prstom da nije dobar, pamti pokrete iz koreografije za priredbu u vrtiću, zna šta znaći "ići napolje" ili "sad će ručak"... Apsolutno sve reči, rečenice, situacije iz našeg svakodnevnog života ona razume i pokazuje nam da ih razume. Zato sam sigurna da problema nema i nadam se da ga neće ni biti. Takođe me malo umiruje i to što je u poslednje dve nedelje ubacila prvo nekoliko novih glasova, a potom i reči.
Najvažnije je komunicirati sa detetom i pratiti njegove reakcije na komunikaciju. Dete najbolje zna da nam pokaže šta se dešava u toj malenoj glavici. I ono samo će nam najbolje ukazati na problem, ukoliko on postoji. A umesto da strepimo i brinemo, prepustimo se prepričavanju nekog urnebesnog doživljala u kome je i naše dete učestvovalo (N ovo obožava i uvek oponaša sve iz priča), prelistajmo slikovnicu, pevajmo pesmicu... Uživajmo u komunikaciji sa detetom. Reči će doći kada dete bude spremno da ih izgovori. I, ako su kao D, više usta neće ni zatvoriti.
Već oko sedmog meseca bebe počinju sa "da-da", "ta-ta", "ba-ba". Mi roditelji to dočekamo presrećni i uzimamo to za prvu detetovu reč, pamtimo je, zapisujemo u radosnice kada je izgovorena i hvalimo se rodbini i prijateljima da je naša beba propričala. Međutim, stručnjaci za prvu detetou reč smatraju reč koju dete upotrebi sa značenjem. Odnosno, ako izgovori "tata" pritom se obraćajući ili pokazujući na tatu - to je prva reč. Ona se očekuje oko prvog detetovog rođendana.
Kao što sam već rekla, N izgovara svega nekoliko reči. Uteha mi je to što i D nije mnogo pričao do navršene druge godine. Ali ipak zabrinutost je postojala, pa sam, kao što to obično radim kad mislim da postoji potencijalni problem, konsultovala stručnu literaturu, pitala logopede, pedijatre i svuda sam naišla na skoro iste informacije. Do dve godine mnogo dece priča veoma malo. Najviše reči dete počinje da izgovara između druge i treće godine. U tom periodu i sklapa rečenice. Sa tri godine već treba da bude osposobljeno da vodi svakodnevne razgovore. Nakon treće godine osnove za jezik su formirane i on se samo upotpunjuju i rečnik se proširuje.
Kako onda da znamo da li se govor našeg deteta razvija pravilno i da na vreme uočimo ukoliko postoji neki problem?
Nije lako biti dete. Žele toliko toga da kažu i pokažu, a nemaju jezičke sposobnosti. zbog toga sve i svi ostali vidovi komunikacije deteta uzimaju u obzir. Deca, pa čak i bebe, razumeju većinu reči koje im svakodnevno izgovaramo. Povezuju ih prvenstveno sa osećanjima, a zatim i sa njihovim značenjem. Ukoliko dete uzrasta 12 do 24 meseca razume ono što mu govorimo (da donese određeni predmet, zatvori vrata...), njegov razvoj je uredan. Takođe, ukoliko dete pokušava da komunicira objašnjavajući određene stvari (što bismo mi rekli pantomimom), pokušava da izgovori neku reč, uhvati nas za ruku i odvede do željenog mesta ili predmeta - njegov razvoj govora je uredan.
Ukoliko dete ne pokazuje znake komunikacije, ukoliko je nezainteresovano da uspostavi komunikacju sa okolinom ili ukoliko ni sa tri godine ne upotrebljava govor kao vid komunikacije - vreme je da se obratite stručnom licu.
I mi kao roditelji možemo uticati u veliko meri na razvoj govora kod naše dece. I to od najranijeg perioda. Najvažnije je komunicirati sa decom. Čak i sa bebama. Jer iako beba od mesec dana ne razume šta joj govorimo, ona oseća emociju u našem glasu, usvaja taj zvuk. A i dokazano je da majčin glas umiruje bebe. Zato dok ljuljate svoje bebe ili se igrate sa njima ili idete u šetnju - pričajte im što više. Pričajte im o tome šta ćete da radite tog dana, pričajte o cveću pored kog ste prošli, o tome kakvo je vreme napolju, ko vas je zvao telefonom, kojih boja i oblika su igračke s kojima se beba igra, pričajte joj šta god va padne na pamet. Pevajte joj pesmice kojih se sećate iz vašeg detinjstva.
Malo starijim bebama čitajte knjige. To iz prva ne mora biti strogo čitanje, jer mala deca uglavnom nemaju koncentraciju za to. Listajte knjigu zajedno sa detetom, gledajte slike, pokazujte i opisujte šta je na njima. I naravno, i njima pričajte o bilo čemu.
N zaista razume sve što joj se kaže. I to je neverovatan fond reči koje ona razume i demonstrativno odgovara na njih - pokazuje kako mama muti, imitira zvuk blendera, pokazuje kako komšijski pas laje i kako će da dobije po guzi ako bude mnogo lajao, zna da prepozna kada neko uradi nešto što ne treba (čak i mama i tata) i pokazuje mu preteći prstom da nije dobar, pamti pokrete iz koreografije za priredbu u vrtiću, zna šta znaći "ići napolje" ili "sad će ručak"... Apsolutno sve reči, rečenice, situacije iz našeg svakodnevnog života ona razume i pokazuje nam da ih razume. Zato sam sigurna da problema nema i nadam se da ga neće ni biti. Takođe me malo umiruje i to što je u poslednje dve nedelje ubacila prvo nekoliko novih glasova, a potom i reči.
Najvažnije je komunicirati sa detetom i pratiti njegove reakcije na komunikaciju. Dete najbolje zna da nam pokaže šta se dešava u toj malenoj glavici. I ono samo će nam najbolje ukazati na problem, ukoliko on postoji. A umesto da strepimo i brinemo, prepustimo se prepričavanju nekog urnebesnog doživljala u kome je i naše dete učestvovalo (N ovo obožava i uvek oponaša sve iz priča), prelistajmo slikovnicu, pevajmo pesmicu... Uživajmo u komunikaciji sa detetom. Reči će doći kada dete bude spremno da ih izgovori. I, ako su kao D, više usta neće ni zatvoriti.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?