Da me neko pita koje je najbajkovitije mesto na kom sam bila, bez razmišljanja bih odgovorila Vila Majur i Ergela Kelebija. Zašto? Boravite u Vili koja izgleda kao dvorac neke princeze, a onda po vas dođu kočije i odvode vas u obilazak Ergele, na kojoj ima preko 70 lipicanera.
Da, zaista je tako bilo. Sa recepcije su nam javili da naše kočije stižu. Na nama je bilo samo da siđemo dole. Ljubazni kočijaš nas je pozdravio i krenuli smo u jednosatnu vožnju kočijom, pro kroz Ergelu Kelebija, a potom kroz Subotičku peščaru, koja je zaštićena kao predeo izuzetnih odlika. I zaista jeste. Svi ti puteljci kojima smo prolazili, drveće kroz koje su se konji provlačili, sve to mi se činilo potpuno nestvarnim.
A da li je potrebno da pominjem beskrajno oduševljenje dece kada su seli u kočije koji vuku konji, a koji se svako malo oglase, što bude ispraćeno dečijom grajom i smehom?
Nakon vožnje naš kočijaš nas je ostavio na Ergeli. Imali smo časove jahanja, od kojih je D iskoristio svoj, a N smo stavili na konja, ali je bilo rizično voditi je okolo na konju, jer se ona vrtela i skakala u sedlu, mazila i ljubila konja i sve vreme cičala od sreće. D je kao pravi veliki dečak otišao na svoj čas jahanja. Več je jednom do sad jahao konja, ali bilo je to pre dve godine i bilo je baš na kratko, tako da mu je ovo sad bio pravi doživljaj o kom je neprestano pričao narednih dana.
Baš mala deca (kao N i D) mogu da jašu ponije, dok starija deca i odrasli imaju čas jahanja na lipicanerima.
Dok je D bio na času, mi smo seli u kafić da se osvežimo dok ga čekamo. Kafić je veoma prijtan, sa veoma pristojnim cenama, a pored kafića je i vrlo lepo uređen i opremljen parkić za decu, sa ljuljaškama, klackalicama, toboganima... Kada se D vratio, on i N su uleteli u parkić i bilo je teško odvući ih iz njega.
Preostalo nam je da obiđemo Ergelu, što nikako nisam htela da propustim. Cela Ergela je veoma lepo uređena, sve je potpuno pristupačno posetiocima i zaista je prijatan ambijent. Konja ima raznih, od ponija, do lipicanera različitih dobi, a naišli smo i na kobilu sa ždrebetom.
Na Ergeli se nalazi i mali Muzej kočija, koji je takođe veoma interesantan za razgledanje, kako deci, tako i odraslima.
Sveukupno gledano, bio je ovo baš savršen dan. Sama ta blizina i kontakt sa konjima nekako umiruje, kao i priroda. Deca su oduševljenja i konjima i jahanju i kočiji i svi smo se sa Ergele vratili puni utisaka i sa osmesima oko glave. Mislim da to govori više od svega.
O ostatku našeg vikenda i smeštaju u Vili Majur možete pročitati OVDE i OVDE.
A ja bih još samo dodala da je Vila Majur mesto iz bajke i onaj ko ga otkrije, uvek mu se iznova vraća.
Da, zaista je tako bilo. Sa recepcije su nam javili da naše kočije stižu. Na nama je bilo samo da siđemo dole. Ljubazni kočijaš nas je pozdravio i krenuli smo u jednosatnu vožnju kočijom, pro kroz Ergelu Kelebija, a potom kroz Subotičku peščaru, koja je zaštićena kao predeo izuzetnih odlika. I zaista jeste. Svi ti puteljci kojima smo prolazili, drveće kroz koje su se konji provlačili, sve to mi se činilo potpuno nestvarnim.
A da li je potrebno da pominjem beskrajno oduševljenje dece kada su seli u kočije koji vuku konji, a koji se svako malo oglase, što bude ispraćeno dečijom grajom i smehom?
Nakon vožnje naš kočijaš nas je ostavio na Ergeli. Imali smo časove jahanja, od kojih je D iskoristio svoj, a N smo stavili na konja, ali je bilo rizično voditi je okolo na konju, jer se ona vrtela i skakala u sedlu, mazila i ljubila konja i sve vreme cičala od sreće. D je kao pravi veliki dečak otišao na svoj čas jahanja. Več je jednom do sad jahao konja, ali bilo je to pre dve godine i bilo je baš na kratko, tako da mu je ovo sad bio pravi doživljaj o kom je neprestano pričao narednih dana.
Baš mala deca (kao N i D) mogu da jašu ponije, dok starija deca i odrasli imaju čas jahanja na lipicanerima.
Dok je D bio na času, mi smo seli u kafić da se osvežimo dok ga čekamo. Kafić je veoma prijtan, sa veoma pristojnim cenama, a pored kafića je i vrlo lepo uređen i opremljen parkić za decu, sa ljuljaškama, klackalicama, toboganima... Kada se D vratio, on i N su uleteli u parkić i bilo je teško odvući ih iz njega.
Preostalo nam je da obiđemo Ergelu, što nikako nisam htela da propustim. Cela Ergela je veoma lepo uređena, sve je potpuno pristupačno posetiocima i zaista je prijatan ambijent. Konja ima raznih, od ponija, do lipicanera različitih dobi, a naišli smo i na kobilu sa ždrebetom.
Na Ergeli se nalazi i mali Muzej kočija, koji je takođe veoma interesantan za razgledanje, kako deci, tako i odraslima.
Sveukupno gledano, bio je ovo baš savršen dan. Sama ta blizina i kontakt sa konjima nekako umiruje, kao i priroda. Deca su oduševljenja i konjima i jahanju i kočiji i svi smo se sa Ergele vratili puni utisaka i sa osmesima oko glave. Mislim da to govori više od svega.
O ostatku našeg vikenda i smeštaju u Vili Majur možete pročitati OVDE i OVDE.
A ja bih još samo dodala da je Vila Majur mesto iz bajke i onaj ko ga otkrije, uvek mu se iznova vraća.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?