Rivalitet među decom je potpuno normalna pojava. Kod nas ona ima mnogo nivoa.
- "To je moja Beka!" - kada se dvoje otimaju za nakolnost trećeg, stavljajući tog trećeg u svojstvo prisvojenog stvorenja koje zapravo i nema pravo da bira niti da se bilo šta pita, jer akcenat je na raspravi ono dvoje.
- "E pa meni će mama da da/kupi/napravi/... nešto!" - uz prećutno "a tebi neće" kako bi to dete pokazalo da ima veću nakolnost roditelja od onog drugog.
- "Mama, on/ona me dira!" - čak i kada ga stvarno ne dira niko, ali mu iz nekog razloga drugo dete smeta i želi da smetalo bude udaljeno.
- "Mrzim te!" - krajnji bes govori iz njih.
- "Ja sam prvi/a rekao/uradio/doneo/...!" - dokazivanje, takmičenje, pokazivanje nadmoći.
- "Ti si stoka!" - o, da, izleti im i to! Ta "stoka" se uvukla u našu kuću i nikako da izađe. I to je za decu nešto najgore na svetu što postoji. Iako zapravo ovi mlađi ni ne znaju šta je stoka.
Ima tu i drugih situacija: ko je prvi pojeo, ko je bolje nešto napravio, ko je više pomogao (priznajem, tu njihovu takmičarsku stranu iskoristim nekad kada mi njihova pomoć zatreba). Ponekad mi se čini da smo u takmičarskom ringu i da takmičenje nema kraja. Ali to dokazivanje i samodokazivanje kod dece je apsolutno normalna i štaviše pozitivna, dokle god nije narušena bezbednost nekog od njih. Jer imamo u kući i jednu koja je u fazi 3G - "guraj, grizi, grebi". Ali srećom, čini mi se da ta faza polako prolazi. N je ta u 3G fazi, a V je tu uglavnom izvlačila deblji kraj, pa je često izgledala kao da živi sa mačkama ili pitbulovima.
Ne bih mešala rivalitet i ljubomoru. Jer rivalitet bih definisala kao neko njihovo interno takmičenje, nadmudrivanje, borbu za prevlast. Dok se ljubomora uglavnom javlja u borbi za pažnju roditelja. Ima tu nekih nijansi koje se možda i prepliću, ali ja sam to tako nekako rastavila. Što ne znači da je ispravno i možda bi psiholozi rekli drugačije, ali ja sve ovo pišem sa svoje tačke gledišta i na osnovu onoga što sam uočila kod svoje dece.
Kako se borim sa tim? Iskreno, ne borim se. I ne mešam se mnogo. Ukoliko ta njihova borba ne prelazi bezbednosne granice, puštam ih da se sami izbore. I uglavnom na kraju i nađu neki kompromis.
Neki moj indirektan način da zadržim taj njihov međusobni rivalitet na dečijem nivou (dakle da ne postane ozbiëjan rivalitet između njih kao odraslih osoba jednog dana), jeste deljenje. Delim im sve: od čokolade, preko kesice smokija, jabuke, igračaka, bojica... I prilično su dobri u tome.
Često se roditelji žale kako se njihova deca stalno svađaju međusobno. Ja mislim da je to normalno i da tu problema nema. Problem može da nastane ako se ja umešam. E onda su velike šanse da se dečija bezazlena rasprava preraste u ozbiljnu svađu. Zato se držim po strani. I čak i kada se desi da moram da se umešam, ne držim strane, jer za svađu je potrebno dvoje. Iako ponekad okarakterišu to kao "Nisi fer", mislim da je moj stav i tek kako fer, a da će oni to vremenom shvatiti. Jer svojim stavom pokušavam da ih naučim da kada se javi problem nije važno naći krivca i optuživati se međusobno, već mirnim putem naći rešenje.
- "To je moja Beka!" - kada se dvoje otimaju za nakolnost trećeg, stavljajući tog trećeg u svojstvo prisvojenog stvorenja koje zapravo i nema pravo da bira niti da se bilo šta pita, jer akcenat je na raspravi ono dvoje.
- "E pa meni će mama da da/kupi/napravi/... nešto!" - uz prećutno "a tebi neće" kako bi to dete pokazalo da ima veću nakolnost roditelja od onog drugog.
- "Mama, on/ona me dira!" - čak i kada ga stvarno ne dira niko, ali mu iz nekog razloga drugo dete smeta i želi da smetalo bude udaljeno.
- "Mrzim te!" - krajnji bes govori iz njih.
- "Ja sam prvi/a rekao/uradio/doneo/...!" - dokazivanje, takmičenje, pokazivanje nadmoći.
- "Ti si stoka!" - o, da, izleti im i to! Ta "stoka" se uvukla u našu kuću i nikako da izađe. I to je za decu nešto najgore na svetu što postoji. Iako zapravo ovi mlađi ni ne znaju šta je stoka.
Ima tu i drugih situacija: ko je prvi pojeo, ko je bolje nešto napravio, ko je više pomogao (priznajem, tu njihovu takmičarsku stranu iskoristim nekad kada mi njihova pomoć zatreba). Ponekad mi se čini da smo u takmičarskom ringu i da takmičenje nema kraja. Ali to dokazivanje i samodokazivanje kod dece je apsolutno normalna i štaviše pozitivna, dokle god nije narušena bezbednost nekog od njih. Jer imamo u kući i jednu koja je u fazi 3G - "guraj, grizi, grebi". Ali srećom, čini mi se da ta faza polako prolazi. N je ta u 3G fazi, a V je tu uglavnom izvlačila deblji kraj, pa je često izgledala kao da živi sa mačkama ili pitbulovima.
Ne bih mešala rivalitet i ljubomoru. Jer rivalitet bih definisala kao neko njihovo interno takmičenje, nadmudrivanje, borbu za prevlast. Dok se ljubomora uglavnom javlja u borbi za pažnju roditelja. Ima tu nekih nijansi koje se možda i prepliću, ali ja sam to tako nekako rastavila. Što ne znači da je ispravno i možda bi psiholozi rekli drugačije, ali ja sve ovo pišem sa svoje tačke gledišta i na osnovu onoga što sam uočila kod svoje dece.
Kako se borim sa tim? Iskreno, ne borim se. I ne mešam se mnogo. Ukoliko ta njihova borba ne prelazi bezbednosne granice, puštam ih da se sami izbore. I uglavnom na kraju i nađu neki kompromis.
Neki moj indirektan način da zadržim taj njihov međusobni rivalitet na dečijem nivou (dakle da ne postane ozbiëjan rivalitet između njih kao odraslih osoba jednog dana), jeste deljenje. Delim im sve: od čokolade, preko kesice smokija, jabuke, igračaka, bojica... I prilično su dobri u tome.
Često se roditelji žale kako se njihova deca stalno svađaju međusobno. Ja mislim da je to normalno i da tu problema nema. Problem može da nastane ako se ja umešam. E onda su velike šanse da se dečija bezazlena rasprava preraste u ozbiljnu svađu. Zato se držim po strani. I čak i kada se desi da moram da se umešam, ne držim strane, jer za svađu je potrebno dvoje. Iako ponekad okarakterišu to kao "Nisi fer", mislim da je moj stav i tek kako fer, a da će oni to vremenom shvatiti. Jer svojim stavom pokušavam da ih naučim da kada se javi problem nije važno naći krivca i optuživati se međusobno, već mirnim putem naći rešenje.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?