Mi roditelji jedva čekamo prvo letovanje sa bebom. Ne mora biti nužno na moru. Ista je priča i sa jezerom, rekom, bazenom, svakom odmoru koji podrazumeva kupanje u nekoj većoj vodi. Uglavnom, očekujemo da će deca naše oduševljenje deliti i da će bez ikakvih problema ući u tu vodu, brčkati se, kupati, uživati bez ikakve rezerve. I onda se desi da dete pri itom prvom ulasku u vodu koji smo toliko željno iščekivali počne da vrišti i odbija saradnju, a mi već vidimo sebe kako ćemo čitav odmor provesti na plaži nepokvašeni. Polako! Bez prenagljivanja! Idemo ispočetka...
Sećam se kada sam vodila D prvi put na more. Još iz autobusa kada je video veliku vodu želeo je da uskoči u nju. Na trajektu sam ga jedva uzdržala. Iz protesta je sa trajekta bacio cuclu u more. Imao je 17 meseci i išli smo u Crnu Goru na more. Stigli smo u smeštaj, na brzinu obukli kupaće i sišli do plaže. Sve vreme je nervozno cupkao jer ja sam mu pričala o kupanju u moru, a on iz smeštaja nije mogao da vidi tu veliku vodu i nije mu bilo jasno gde je nestala. Na plaži nije čekao ni sekund, odmah je utrčao u vodu, bez okolišanja, bez ikakve bojazni i počeo da se brčka u plićaku. Savršena slika, zar ne?
Međutim... Trećeg dana su bili veliki talasi. Pobegao je iz vode glavom bez obzira nez ikakve namere da se ponovo pokvasi. I to je trajalo dva dana. Dva cela dana sedeli smo na plaži i pravili kule i bazene, dalje od vode. Trećeg dama je pristao da ga vozim na dušeku. Ali bez da se on pokvasi. Sledećeg dana smo se igrali u plićaku. Petog dana veliki talasi su konačno otišli u zaborav i do kraja letovanja smo se nesmetano kupali i plivali u moru. Ali pet dana je njemu bilo potrebno da prevaziđe strah od talasa!
A onda je tu V. V koja se prošlog leta bez problema brčkala u Vlasinskom jezeru i na Adi u Beogradu. Mada pretpostavlkam da se ona toga ni ne seća. A onda prošlog vikenda sno otišli u Akva park ovde u Jagodini. Tata ju je poveo do bazena. Krenula je da plače, vrišti, čupa kosu, baca se... Apsolutno joj nije padalo na pamet da pipne vodu, a kamoli da u nju uđe. Iako se dva minuta ranije uredno pripremala sa ostalima za ulazak u bazen, uzela gumu, došla da je namažem i sve po redu. A onda ju je nešto preseklo i ideja o njenom ulasku u bazen je pala u taj isti bazen, a tata i ona su se vratili na ležaljke.
Posle desetak minuta su se vratili. I dalje nije želela da pipne vodu, ali se ovoga puta nije bunila što je tata ušao, mada je nju i dalje držao na dobrom odstojanju od vode (bili smo u dečijem bazenu dubine 50 cm). Gledala je nas kako se brčkamo, smejemo, uživamo, i dalje sigurna u tatinom suvom zagrljaju.
Onda sam joj prišla. Pružila je ruke ka meni. Ja sam bila mokra i to joj se nije baš dopalo. A onda sam je nagnula nad vodom i pokazala joj kako može da prska rukama po vodi. To joj se svidelo. Malo se odobrovoljila. Zatim sam joj pokazala da prska nogama. Sada je već kranula glasno i da se smeje. Usput sam je ja neprimetno celu kvasila malo po malo. Onda sam je bućnula u vodu do kolena i odmah izvukla. Svidelo joj se. Pa sam je zavrtela u krug po površini vode. Smeje se. Zagrlila sam je i bućnule smo se do pola. Ne buni se. Onda sam je bućnula skroz. Tj. van vode su joj ostala ramena i glava. To je bilo to. Ušla je u vodu. Šetale smo po bazenu, pokazala sam joj prskalice, prilazile smo im da nas poprskaju pa bežale. Uključila se u igru i sve to sa kupanjem je počelo da joj se sviđa. Malo po malo se oslobodila. I kasnije se javio potpuno suprotni problem - nije želela da izađe iz vode.
Stvar je sledeća: da, može da se desi da dete ne deli naše oduševljenje kupanjem u velikoj vodi. Može da se desi da uopšte ne želi da uđe u vodu. I to treba poštovati. Bez insistiranja. Jer možda je to strah od nepoznatog. Možda im smeta gužva. Možda jednostavno dete u tom trenutku nije raspoloženo za kvašenje. Može da bude bilo šta. Na nama je da to ispoštujemo i ispratimo, a potom nađemo način da pomognemo detetu da to prevaziđe. Sigurno nećemo provesti celi odmor suvi na plaži. Jer generalno deca vole ili zavole brčkanje. Nekoj deci je samo potrebno više vremena za to. I kao što sam već rekla: strpljenje, praćenje i oslobađanje. I odmor će ipak biti savršen!
Sećam se kada sam vodila D prvi put na more. Još iz autobusa kada je video veliku vodu želeo je da uskoči u nju. Na trajektu sam ga jedva uzdržala. Iz protesta je sa trajekta bacio cuclu u more. Imao je 17 meseci i išli smo u Crnu Goru na more. Stigli smo u smeštaj, na brzinu obukli kupaće i sišli do plaže. Sve vreme je nervozno cupkao jer ja sam mu pričala o kupanju u moru, a on iz smeštaja nije mogao da vidi tu veliku vodu i nije mu bilo jasno gde je nestala. Na plaži nije čekao ni sekund, odmah je utrčao u vodu, bez okolišanja, bez ikakve bojazni i počeo da se brčka u plićaku. Savršena slika, zar ne?
Međutim... Trećeg dana su bili veliki talasi. Pobegao je iz vode glavom bez obzira nez ikakve namere da se ponovo pokvasi. I to je trajalo dva dana. Dva cela dana sedeli smo na plaži i pravili kule i bazene, dalje od vode. Trećeg dama je pristao da ga vozim na dušeku. Ali bez da se on pokvasi. Sledećeg dana smo se igrali u plićaku. Petog dana veliki talasi su konačno otišli u zaborav i do kraja letovanja smo se nesmetano kupali i plivali u moru. Ali pet dana je njemu bilo potrebno da prevaziđe strah od talasa!
A onda je tu V. V koja se prošlog leta bez problema brčkala u Vlasinskom jezeru i na Adi u Beogradu. Mada pretpostavlkam da se ona toga ni ne seća. A onda prošlog vikenda sno otišli u Akva park ovde u Jagodini. Tata ju je poveo do bazena. Krenula je da plače, vrišti, čupa kosu, baca se... Apsolutno joj nije padalo na pamet da pipne vodu, a kamoli da u nju uđe. Iako se dva minuta ranije uredno pripremala sa ostalima za ulazak u bazen, uzela gumu, došla da je namažem i sve po redu. A onda ju je nešto preseklo i ideja o njenom ulasku u bazen je pala u taj isti bazen, a tata i ona su se vratili na ležaljke.
Posle desetak minuta su se vratili. I dalje nije želela da pipne vodu, ali se ovoga puta nije bunila što je tata ušao, mada je nju i dalje držao na dobrom odstojanju od vode (bili smo u dečijem bazenu dubine 50 cm). Gledala je nas kako se brčkamo, smejemo, uživamo, i dalje sigurna u tatinom suvom zagrljaju.
Onda sam joj prišla. Pružila je ruke ka meni. Ja sam bila mokra i to joj se nije baš dopalo. A onda sam je nagnula nad vodom i pokazala joj kako može da prska rukama po vodi. To joj se svidelo. Malo se odobrovoljila. Zatim sam joj pokazala da prska nogama. Sada je već kranula glasno i da se smeje. Usput sam je ja neprimetno celu kvasila malo po malo. Onda sam je bućnula u vodu do kolena i odmah izvukla. Svidelo joj se. Pa sam je zavrtela u krug po površini vode. Smeje se. Zagrlila sam je i bućnule smo se do pola. Ne buni se. Onda sam je bućnula skroz. Tj. van vode su joj ostala ramena i glava. To je bilo to. Ušla je u vodu. Šetale smo po bazenu, pokazala sam joj prskalice, prilazile smo im da nas poprskaju pa bežale. Uključila se u igru i sve to sa kupanjem je počelo da joj se sviđa. Malo po malo se oslobodila. I kasnije se javio potpuno suprotni problem - nije želela da izađe iz vode.
Stvar je sledeća: da, može da se desi da dete ne deli naše oduševljenje kupanjem u velikoj vodi. Može da se desi da uopšte ne želi da uđe u vodu. I to treba poštovati. Bez insistiranja. Jer možda je to strah od nepoznatog. Možda im smeta gužva. Možda jednostavno dete u tom trenutku nije raspoloženo za kvašenje. Može da bude bilo šta. Na nama je da to ispoštujemo i ispratimo, a potom nađemo način da pomognemo detetu da to prevaziđe. Sigurno nećemo provesti celi odmor suvi na plaži. Jer generalno deca vole ili zavole brčkanje. Nekoj deci je samo potrebno više vremena za to. I kao što sam već rekla: strpljenje, praćenje i oslobađanje. I odmor će ipak biti savršen!
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?