Kako se približava dan porođaja, sve više razmišljam o tome kajo će sve to izgledati. Nije sam porođaj ono što me zabrinjava, već sve ostalo što će ga neminovno ispratiti.
Zapravo, imam strah koji je i direktno vezan za porođaj. A to je, kao i svaki put, da se ne porađam u sred noći. Nekako me ta noćna smena uvek plaši, jer doktori uglavnom spavaju, kada dođete u bolnicu u sred noći, Vi ih probudite sve - od sestre, preko babice do doktora. Svi su u bunilu i to njihovo bunilo me uplaši. Pretpostavljam da je to zato što znam koliki meni mozak ne funkcioniše kad me neko tako iznenada probudi, pa to svoje stanje projektujem i na njih. A možda je njima to kao majci sa malom bebom - legneš i svakog časa očekuješ da se beba probudi, kad se to desi, ustaneš, nahraniš je i vratiš se da spavaš kao da je to nešto najnormalnije na svetu. Možda tako i doktori - kada ih probude, ustanu, porode ženu i vrate se da spavaju kao da je to najnormalnije stvar na svetu. Kao kada običan čovek ustane noću da popije vode ili ide u toalet. Bilo kako bilo, i bez uvrede za bilo koga, mene porađanje u noćnoj smeni plaši i koliko god taj strah bio iracionalan, on je tu.
Porođaj sam po sebi me ne plaši. Mnoge žene kažu da se plaše tih bolova i da nešto ne pođe po zlu. Da, ti bolovi jesu užasno jaki, ali (bar u mom slučaju) ni jednom nisu trajali dugo - te baš jake porođajne kpntrakcije imala sam manje od sat vremena kada porođaj nije izazvan. Jer kada kontrakcije počnu same od sebe, prirodno, to traje satima, ali nisu jake i više osetim neprijatnost i ukočenost kičme nego bol. I da, porođaj nije kao u filmovima. Ne pukne tek tako vodenjak (možda u nekom malenom broju slučajeva) i ne izleti beba tek tako. Ima vremena da se stigne u porodilište i nema potrebe za žurbu i paniku. Ako ja mogu da stignem na vreme u porodilište koje je udaljeno preko 50 km, onda može svako.
Moj drugi veliki strah je razdvojenost od dece. Odnosno, kako će muž izaći na kraj sa njih troje za tih nekoliko dana. D nije problem, u smislu da je potpuno samostalan, zna svoje obaveze i uglavnom sve završava bez opominjanja. Jedino što je ušao u neku fazu teranje inata, pa može psihički da budu naporne te verbalne borbe moći sa njim, ali za kratko vreme nije opasno. N mislim da isto neće plakati za mnom, iako je jedino naše razdvajanje duže od jednog dana bilo kada sam otišla na porođaj sa V. Ona je u svojoj "neću" fazi, tipičnoj za dvogodišnjake. Dete koje će potencijalno biti problem je V. Nikada se nismo razdvajale na duže od nekoliko sati (čak ni na celi dan). Nikada je niko osim mene nije ponovo uspavao kad se probudi noću. I to su te krizne situacije sa kojim će tata nekako morati da izađe na kraj. Zato sam i želela što pre da krene V u vrtić, da bi ipak bilo malo lakše kad odem u porodilište, a i da bi što više različitih ljudi bilo oko nje i da se ona oseća prijatno i sigurno sa njima.
I naravno, tu je i strah od toga kako će svi reagovati na novog člana porodice, pre svega V. Želim da napravim atmosferu u kojoj će se svi osećati prijatno, da znaju da su njihova mesta u porodici sigurna i da ih novi član porodice ne ugrožava. Kada se rodila V, prvih nekoliko dana sam imala problem sa N. Srećom, brzo sam pronašla način da ga rešim i posle je sve bilo u redu. Sada N obožava V i uvek brine da ima sve što joj je potrebno - donosi joj igračke kada plače, igra se sa njom, govori joj "ne" kad radi nešto što ne treba, šta god uzme da jede ona podeli sa njom... Iako je starija svega 15 meseci, N se ponaša baš zaštitnički prema V. Nadam se da će i V imati takav odnos prema bebi. Naravno da je tu ključno kako ću se ja postaviti, odnosno, da je najvažnije da napravim balans između potreba nove bebe i nezapostavljanja starije dece.
Znam da će na kraju sve biti kako treba, da će sve doći na svoje mesto, da će biti kriznih trenutaka, teških dana, ali da će se sve to isplatiti. Da će njih četvoro biti dobra družina i da ćemo mi kao roditelji jednog dana biti preponosni na njih. Do tada, ostaje nam da čekamo da ova mrvica u mom stomaku izvrši poslednje pripreme za svoj dolazak na ovaj svet.
O tome kako je N prihvatila V pročitajte OVDE .
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?