Kako preživeti dane u bolnici?

Ležanje u bolnici nikome ne prija. Ali nekad smo prinuđeni da budemo tu. Kada je trudnoća u pitanju, to može biti zbog održavanja trudnoće, ako postoji neki problem, ili, ako kao ja živite pedeset kilometara od porodilišta pa doktor insistira da budete tu.

Primljena sam na patologiju dva dana pre termina po dogovoru sa doktorom. Četvrta beba, sve tri prethodne rođene pre termina. Niko nije očekivao da će sada biti mnogo drugačije. Međutim, svaka trudnoća je drugačija i ja sam savršeni dokaz za to. Danas je već moj peti dan u bolnici. Drugi od kako smo prošli termin. I još uvek čekamo. Ova devojčica još nije spremna.

Svi smo mislili da ću se do sad već uveliko poroditi i da ću uskoro biti kući. Ali ne ide uvek sve onaki kako planirate. I ne preistaje mi ništa drugo nego da se prilagodim trenutnoj situaciji.

Prethidnih dana rađen mi je ctg svakodnevno, rađen mi je ultrazvuk, biofizički i klinički nalaz. Beba je uznapredovala. Nema zastoja u razvoju. Biće po kilaži malo sitnija, ali ništa strašno. Uostalom, i prethodno troje su bili oko 3 kg. Šro je dobro. Plodova voda je u redu, srčana radnja ploda takođe, pokreti prisutni stalno. Sve je savršeno. I njoj se ne žuri. Uslova za porođaj još uvek nema i to je ono šro svi čekamo. Generalno se nakon pređenog termina čeka sedam do deset dana. Ukoliko se za to vreme ne desi ništa, onda se izazove porođaj.

Dakle, situacija je takva i ja tu ne mogu ništa. Bolničke dane provodim na smenu spavajući i šetajući, čitajući knjige i rešavajući ukrštenice, u razgovoru sa drugim trudnicama. I da, nikome nije drago što je ovde. Nama koje već imamo decu kod kuće je još teže.

Trudim se da budem pozitivna i da što manje razmišljam o deci. Baš zbog toga što mi užasno nedostaju i što bi me to samo kidalo. Pre neko veče sam pričala sa N i D telefonom i posle toga nisam mogla da se sastavim. Rekla sam mužu da im više ne daje telefon. U posetu da ih ne dovodi nikako. Bolje je da nemaju kontakt sa mnom ovih dana i za njih i za mene i ako mi se srce kida. Ako me čuju ili vide, pa ponovo ostanu bez mene biće im još teže.

Kada pomislite da je nekome lepo i da sve prihvata olako, razmislite dvaput. Nikad ne možete zasigurno da znate šta se krije iza toga. Tako i ja zbijam šale na račun toga što sam ovde. Kako konačno mogu da odmorim i da se naspavam, kako movu na miru da se istuširam, uživam u tišini, odmorim ruke, da se ne budim noću, čitam knjige po celi dan... Sve je to maska. Sve je to moj način da preživim ove bolničke dane. Da preživim tu razdvojenost od dece. Da se ne slomim. To ne znači da je meni ovde lepo i da želim da budem ovde. Naravno da bih radije bila kod kuće, grlila dečicu, igrala se i smejala sa njima celi dan, probudila se koliko god je potrebno puta u toku noći da ih umirim i ponovo uspavam. Zato sam stvorila taj svoj odbrambeni mehanizam i usmerila miski u drugom smeru. Znam da je kod kuće sve u redu. Sa decom su muž i babe. Imaju i skuvano i oprano i da ih neko prošeta i da se poigra sa njima. Znam da im i pored svega toga ja nedostajem, ali proćiće i ovo i uskoro ćemo biti svi zajedno sa novom bebicom.

Dani prolaze, a meni je trenutno cilj samo da mi prođu što brže. Porođaj kad krene - krenuće. Svaka žena koja je trudna mora da se porodi kad-tad, zar ne? Jeste teško, ali proćiće. Proćiće brzo. I pre nego što se okrenem držaću svoju bebicu u rukama. Proćiće i ta tri dana posle porođaja, nakon kojih ćemo otići kući. D, N i V će se vratiti mama i doneti im seku. A onda ću da ih sve čvrsto izgrlim i izljubim, da im nadoknadim sve ove dane. Ali jednog dana će i oni shvatiti da je moralo tako i da je vrede