Mnogo puta smo se selili. Pritom često i putujemo. Izmenjali smo stanove, kuće, hotele, apartmane, planine, ravnice, sela, gradove... Često me pitate kako deca prihvataju sve te promene. Mislim da ću to najbolje uspeti da objasnim prenoseći vam spontani razgovor sa N na ovu temu od pre neki dan.
Naime, spremili smo se da idemo u park, koji se nalazi blizu stana u kom smo živeli pre nego što smo se uselili u ovu kuću. N je to konstatovala ovako: "Idemo tamo gde je moja druga kuća u Jagod'nu"(tako ona to izgovara).
Onda sam je pitala koliko to ona ima kuća.
"Imam mnogo kuća! U Jagod'nu, C'nu T'avu, Z'atibovu, pa tamo gde su vodopadi (naravno da će deca zapamtiti silne vodopade), mogu da idem u onu moju kucu da jasem konja, na move... Imam ja mnogo kuća. Sad jos mavo hoću da idem u moju kuću u C'nu T'avu, nisam mnogo bija tamo!"
"A koja kuća ti se najviše sviđa?"
"Ne znam. Sad mi se sviđa Jagod'na. Imam ja mnogo kuća. Uvek mogu idem gde zelim!"
Možda će neko reći da je ovo dete potpuno zbunjeno i da nema pojma gde zapravo živi. A ja vidim nešto potpuno drugo.
Pre svega način na koji ona doživljava sve te promene. Svako od tih mesta ona doživljava kao svoju kuću. I želi da ide tamo gde joj je lepo. Zar to nije ono što mi radimo svih ovih godina?
Čini mi se da smo uspeli da joj prenesemo onu glavnu poruku - da bude na onom mestu gde se oseća sobro. Da ako nije zadovoljna nečim, ako nije srećna, da traga za mestom na kom će biti. Da radi ono što je čini srećnom i da vidi lepo u svemu. Rekla bih da je ovo velika poruka koju je malo dete na svoj način uspelo da shvati.
Tako da moj odgovor na pitanje "Kako deca reaguju na sve te promene?" bi bio "Sjajno!". Vole da otkrivaju nova mesta i da istražuju, ne smeta im promena klime ni kreveta. Raduju se svakoj novoj "kući" ali ne otpisuju prethodne. I u svakom trenutku uživaju.
Živeli smo i u staroj kući i u stanu sa novim nameštajem i sad u ovoj koju tek opremamo. I njima ništa od toga nije važno. Dokle god imaju mesta za igru, mogu slobodno da se kreću, dokle god kućom odzvanja njihov smeh, oni su srećni. I s vremena na vreme pitaju: "Kad idemo
Naime, spremili smo se da idemo u park, koji se nalazi blizu stana u kom smo živeli pre nego što smo se uselili u ovu kuću. N je to konstatovala ovako: "Idemo tamo gde je moja druga kuća u Jagod'nu"(tako ona to izgovara).
Onda sam je pitala koliko to ona ima kuća.
"Imam mnogo kuća! U Jagod'nu, C'nu T'avu, Z'atibovu, pa tamo gde su vodopadi (naravno da će deca zapamtiti silne vodopade), mogu da idem u onu moju kucu da jasem konja, na move... Imam ja mnogo kuća. Sad jos mavo hoću da idem u moju kuću u C'nu T'avu, nisam mnogo bija tamo!"
"A koja kuća ti se najviše sviđa?"
"Ne znam. Sad mi se sviđa Jagod'na. Imam ja mnogo kuća. Uvek mogu idem gde zelim!"
Možda će neko reći da je ovo dete potpuno zbunjeno i da nema pojma gde zapravo živi. A ja vidim nešto potpuno drugo.
Pre svega način na koji ona doživljava sve te promene. Svako od tih mesta ona doživljava kao svoju kuću. I želi da ide tamo gde joj je lepo. Zar to nije ono što mi radimo svih ovih godina?
Čini mi se da smo uspeli da joj prenesemo onu glavnu poruku - da bude na onom mestu gde se oseća sobro. Da ako nije zadovoljna nečim, ako nije srećna, da traga za mestom na kom će biti. Da radi ono što je čini srećnom i da vidi lepo u svemu. Rekla bih da je ovo velika poruka koju je malo dete na svoj način uspelo da shvati.
Tako da moj odgovor na pitanje "Kako deca reaguju na sve te promene?" bi bio "Sjajno!". Vole da otkrivaju nova mesta i da istražuju, ne smeta im promena klime ni kreveta. Raduju se svakoj novoj "kući" ali ne otpisuju prethodne. I u svakom trenutku uživaju.
Živeli smo i u staroj kući i u stanu sa novim nameštajem i sad u ovoj koju tek opremamo. I njima ništa od toga nije važno. Dokle god imaju mesta za igru, mogu slobodno da se kreću, dokle god kućom odzvanja njihov smeh, oni su srećni. I s vremena na vreme pitaju: "Kad idemo
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?