TAMAMA

Prethodnog vikenda posetili smo predivno mesto Budimlija Resort . Za one koji još uvek nisu čuli za ovo mesto, nalazi se kod Loznice u mestu Trbušnica i jedno je od najpopularnijih mesta po svim kriterijumima za porodični odmor. Dakle, visoko se kotira na listi mesta za porodičan odmor u Srbiji (ne samo za vikend nego i pravi višednevni odmor), a nalazi se i prvi vrhu liste najboljih kompleksa sa bazenom. Već neko vreme sam imala želju da ga posetimo i uverimo se da li je sve baš tako kako se priča i konačno je došao i taj vikend. U subotu smo stigli u Budimliju na ručak. Vrlo lako smo pomoću Google navigacije pronašli put iako u taj kraj nikada ranije nismo išli. Izašli smo iz Loznice i krenuli krivudavim putem koji ide uzbrdo - nizbrdo (put je dobar!) i taman kad smo pomislili da nas je navigacija prevarila, sa naše desne strane pojavio se ušuškani kompleks Budimlija. Tri vile (A, B i C), mnoštvo terena i čuveni deo sa bazenom koji se nalazi na svakoj slici iz Budimlije (kod nas ...

Pre nekih mesec dana napravila sam akciju prikupljanja donacija za vrtić "Bambi" u Jagodini, kako bismo zajedničkim snagama osvežili prostor u kom mališani svakodnevno borave. U ovaj vrtić idu i N i V. N u stariju jaslenu, a V u mlađu jaslenu grupu. Stoga sam ovoga puta morala da budem pristrasna i donacije su otišle upravo u ove dve grupe. Akciji su se pridružili mnogi naši drugari, domaći prpizvođači i mame. Svako je učinio doprinos i ulepšao svakodnevicu preko dvadeset mališana. Donaciju smo dobili i od kompanije Mini Me i to u vidu tri Vertyplay igračke. Vertyplay igračke su specifične po tome što su igračke za zid. Samolepljive su i svi njihovi delovi su na neki način povezani, tako da nakon igre nema nereda po podu. Pritom se mogu vrlo lako ponovo odlepiti i premestiti, ne ostavljajući tragove na zidu. Vertyplay igračke podstiču razvoj ključnih veština kod deteta od najranijeg uzrasta. Pomažu detetu u razvoju motoričkih sposobnosti, koordinaciji oko-ruka, uo...

Znate ono čuveno "da mi je ova pamet bila tada"? Kad razmišljam o svojim tinejdžerskim danima, ima tih momenata. Ali ipak, da nije sve bilo tako, verovatno me ne bi dovelo do ovoga gde sam sada. A ako je tako - sve je vredelo. Bila sam čudak na neki svoj način. Nedruštvena, a opet za prave prijatelje bih dala sve. Teško pronalazila zajednički jezik sa svima, a napravila svoj krug ljudi koji su mi sve. I dan danas deo njih mi je veoma blizak. Imala sam gomilu snova i sada kada se osvrnem vidim da sam dobar deo njih ostvarila. S tim što su se vremenom stvorili i neki novi, ali uvek treba imati nešto čemu stremimo, zar ne? Bila sam veoma nesigurna, veoma introvertna. Često odavala utisak srži negativnosti sažet u jednoj osobi. Osećala sam kao da me niko ne razume i da moje snove niko ne shvata ozbiljno. Kao da je moj trud neprimetan, kao da ništa što uradim nije dovoljno. Sve sam primala k srcu i kad god se nešto što zamislim ne bi ostvarilo moj svet se rušio. Iznova...

Okej, malo je prejaka reč "naučila" pošto još uvek radimo na tome, ali veoma uspešno. Često se dešava da me deca uporno zovu ili traže da im dam nešto ili radim nešto sa njima, a da su meni ruke već zauzete. Spremam ručak, N traži da joj napravim testo za igranje. Uspavljujem K, D traži da mu pomognem oko nekog zadatka. Slažem veš, a V traži da čitamo slikovnicu. Naravno da su dečije potrebe i želje prioritet, ali često se nađem u situaciji da to njihovo "nešto" ne mogu da ispunim odmah. I tada nastane frka, dreka, u trenutku zavlada opšti haos. Naročito ako su razdražljivi ili im se spava. Stepljenje deci nije jača strana i uopšte termin "čekanje" je u njihovom svetu potpuno neshvaćen. A meni je ponekad "sačekaj" jedino rešenje. Morala sam da pronađem način da ih naučim da ponekad moraju da budu strpljivi. Pre otprilike dve nedelje sam počela da radim sa njima na tome. Šta god da su zatražili, a da nije stvarno hitno ( kao na primer...

Svaki mesec sa ovom malenom postaje sve interesantniji! I da, sve te faze smo prošli već i to puta tri, ali sa svakim detetom je podjednako zanimljivo, jer su svi oni različiti i razvijaju se različitim tempom - SVOJIM tempom. K je postala baš ozbiljna beba. Pod "ozbiljna" mislim na to da je čvrsta i da već počinje da pokazuje svoj karakter. Biće to težak igrač kao i prethodno troje. Njen smeh je ono što nam ispunjava dan. A njen smeh natera i stariju decu, a onda im se pridružimo i mi. Jedan osmeh bebe dovoljan je da se cela porodica zasmeje - eto koliko je to malo stvorenje ustvari moćno! Iako nemamo tačan raspored u toku dana kada smo u kući, kada smo napolju, i mislila sam da joj je zato teško da postigne neku rutinu, ona je sama napravila svoj ritam. Spava dva puta u toku dana i uvek u približno isto vreme i postalo mi je mnogo lakše da je pratim. I svakog dana je tako bez obzira da li smo u tom trenutku napolju ili u kući. Ipak, trudim se da u to vreme ipak...

Na brani Zaovinskog jezera pronašli smo restoran "Tarsko jezero" i delovalo nam je kao idealno mesto za prijatan rucak. Sa terase restorana se pruža pogleda na Zaovinsko jezero, kao i na malo jezero u Spajićima i ceo ovaj kraj. Restoran nije mnogo veliki i odaje utisak domaćinskog mesta. Veoma prijatan ambijent i ljubazno osoblje doprinose da naš ručak u restoranu bude još prijatniji. Uglavnom nam nije svejedno kad odemo sa decom u restoran. Jer deca ne mogu dva sata da sede mirno za stolom. Nekad neko plače, nekad neko trči, nekad se neko razdere... I u restoranu gde ljudi dođu da se opuste i uživaju u obroku, mi uglavnom budemo oni koji narušavaju mir drugih. A mislim da nije potrebno napomenuti kakva je to neprijatnost. Tako da uglavnom idemo u nama dobro poznate restorane gde smo "domaći". Međutim, na Tari smo po prvi put i gladni smo. A deca u "Tarskom jezeru" su i više nego dobrodošla! Naša su slobodno šetala po restoranu i onda kada ...

Često putujemo sa decom, ali svaki put detaljno isplaniram kako bi se nepredvidive situacije svele na minimum i kako bismo svi do jednog u tom putu zaista i uživali. Pre svega, odabir lokacije. Biram mesta koja su prilagođena deci, gde će deca uživati i gde ima šta da se vidi, a da opet bude deci interesantno. I ovde treba biti pažljiv, jer ako je nešto nama interesantno, ne znači da će deca deliti to interesovanje. A kada putujemo sa decom, oni su prioritet. Smeštaj najčešće biram po preporuci, jer mi je to najsigurnije. Prosto, na internetu se može naći svašta, a neretko se dešava da kada odete tamo na licu mesta to neizgleda ni približno onako kako je predstavljeno onlajn. Zato je mnogo sigurnije kada već znate nekoga ko je bio u tom mestu sa decom. Sledeće je pakovanje. Spakovati šest osoba samo po sebi zvuči komplikovano i opterećujuće. Ali već sam se na neki način uhodala i s obzirom na to da svako malo pakujemo, već znam koliko čega treba. Što ipak ne čini pakovanje ma...

Jutros nam je jedno dete doletelo pod prozor. Da, bukvalno doletelo! Palo je sa prozora stana u visokom prizemljuu koji je iznad našeg. Muž mi je kuvao kafu, ja hranila K i pravili smo planove za današnji dan. I odjednom - tras, bum i plač! Pomislila sam da je N pala s kreveta. Muž je otrčao u sobu - svi su na broju. A plač se i dalje čuo iz neposredne blizine. Pogledala sam kroz prozor. I tu pod prozorom ležao je plavokosi dečak uzrasta naše V. Mene su zbunjenost i strah paralisali. Muž je izašao kroz prozor i prvo pogledao da li može da ga podigne (u slučaju preloma nije poželjno pomerati povređenog). Međutim, dečak je mrdao i rukama i nogama i nije bilo ničega što bi ukazivalo na prelom, samo je neutešno plakao. Muž ga je podigao u naručje, a ja sam pokušavala da mu pričam nešto sa prozora ali sam jedva izgovarala bilo šta. Ubrzo je došla i dečakova majka, van sebe. Srećom dečak nije imao ozbiljnije povrede. Majka ga je za svaki slučaj odvela odmah kod lekara. Zvala je muž...

Vremenska prognoza nije obećavala, a mi smo se do poslednjeg trenutka premišljali oko lokacije. Na kraju smo presekli - idemo u obilazak Resavake pećine i vodopada Lisine i napravićemo piknik na nekom zgodnom mestu, pa kako bude! I bilo je sjajno! Plan je bio da krenemo ujutru rano (na uranak, jel te) i da se vratimo kući popodne. Veče ranije sam pripremila gomilu sendviča, za svakoga po želji i ukusu, voćnu užinu, keks za grickanje, sokove, čaše, pelene, presvlake, ćebe... Sve sam lepo spakovala da bismo ujutru što brže bili spremni za pokret. Međutim, deca su imala drugi plan... Prethodno veče niko nije želeo da ide na spavanje. Ni u 9. Ni u 10. U 11 su zaspali K i D. N i V su se razigrale i uopšte nisu bile umorne (odakle im toliko energije???). Na kraju smo pogasili sve po kući da bude potpuni mrak i legla sa njima u krevet (pre toga sam isprobala milion drugih načina i ništa nije uspelo da ih smiri). Nisu htele da leže, pa sam im po dvadeseti put za to veče ispričala priču...