Pozitivnom disciplinom do pozitivne atmosfere u kući

Decenijama u nazad strogo autoritativno vaspitavanje dece se podrazumevalo. Roditelji su bili ti koji imaju autoritet i koji naređuju deci šta i kako treba da rade, usađuju im osnovna načela i vrednosti, kao i šta je to što se smatra dobrim, a šta lošim. Kada dete ne posluša naredbu roditelja, oni bi se prihvatali pruta, kaiša ili sličnog pomagala, ili bi u krajnjem slučaju detetu presudila roditeljska teška ruka. Diktatorska strana bi bila zadovoljena, pokazala je silu, dok bi se dete osećalo povređeno, uplašeno i u njemu bi se javljalo ono što ćemo kasnije tumačiti kao prkos, a koji će opet ona diktatorska strana oceniti kao neopravdan i neosnovan.

Od samog početka mog roditeljskog staža, bila sam sigurna da ne želim da budem diktator u detetovom životu. Ne želim da budem onaj koji izdaje naredbe i čija pojava u detetu izaziva strah, a ponšanje povređuje. Znam da nije najpametnije rešenje ni postaviti se prema detetu kao drugar, već treba pronaći neku zlatnu sredinu. Ja sam savršeni balans i savršeni pogled na roditeljstvo pronašla u pozitivnoj disciplini.

U ovoj metodologiji dete se posmatra kao posebna jedinka, jedinstvena po svim svojim karakternim osobinama, temperamentu, interesovanjima i detetova ličnost i potrebe se cene i uvažavaju. Vaspitavanje ne funkcioniše na principu kažnjavanja, već na pozitivan način objasniti detetu da nešto ne radi, dati mu njemu shvatljiv razlog i ponuditi mu alternativu šta može da radi umesto toga. Ovde postoji i ona prijateljska strana odnosa prema detetu, a to je da se uvek spustite na detetov nivo, da mu uvek ponudite zagrljaj i reči utehe, da pokazujete i iskazujete osećanja i dozvolite detetu da i ono uradi isto. Autoritet se stiče tako što ostajete dosledni u svojim principima i onome što ste rekli ili ocenili kao dozvoljeno ili nedozvoljeno.

Ovako rečeno možda zvuči previše komplikovano i zahtevno, ali je zapravo veoma lako i kada jednom počnete da razmišljate po principima na kojima se zasniva pozitivna disciplina, sve će funkcionisati vrlo jednostavno, a vi ćete se osećati bolje, pritom će deca biti smirenija i poslušnija. Verovatno se pitate kako je to moguće.

Počnite od onog najprostijeg primera, a to je kada deteprestane da plače. Automatska reakcija većine roditelja je rečenica „Prestani da plačeš!“. I to je potpuno pogrešno. Razmislite šta sve možete da kažete detetu umesto toga. Na primer : „Razumem da si tužan/tužna.“, „Šta mogu da učinim da se osećaš bolje?“, „Da li ćeš se osećati bolje ako te zagrlim?“, „Hoćeš li da radimo zajedno nešto drugo?“. Spustite se na detetov nivo, stavite mu do znanja da razumete da je povređeno i zajedno sa njim nađite rešenje koje će pomoći da se dete oseća bolje. Samim tim i vi ćete se osećati bolje.

Takođe, vrlo je česta situacija da dete dita ili radi nešto što ne treba. Umesto da jednostavno viknemo na dete „Prestani!“ ili „Nemoj to da radiš!“ ili bilo pta slično, što nam se opet dešava po automatizmu, mnogo je bolje da razmislimo, priđemo detetu i polako, smirenim tonom, na njemu razumljiv način objasnimo zbog čega to ne sme da se dira/radi i da mu ponudimo alternativu, odnosno, da mu predložimo neku drugu igračku ili igru. Dete će mnogo lakše prihvatiti da je nešto zabranjeno ukoliko razume razlog te zabrane.

Od navršene druge godine pa negde do predškolskog uzrasta, kod većine dece vlada to prkosno razdoblje. Izlivi emocija suu veoma burni i, pošto ne znaju drugi način da ih kanališu, deca ispoljavaju te emocije veoma burno: kroz dreku, plač, histerisanje, valjanje i bacanje po podu. Da, ovo se realno dešava i nije kraj sveta ako shvatite da i vaše dete ima te izlive emocija koji su veoma jaki za jedno malo biće.

Kada dođe do ovako burnih detetovih reakcija, vrlo je važno odreagovati na pravi način. Na žalost, upravo su te situacije one koje roditelje često naljute, razbesne i kada roditelji odreaguju u afektu i čak i dignu ruku na dete. A batine nisu rešenje nikakvo.

Rešenje se krije u našem razumevanju detotvog ponašanja i detetovih emocija i razgovoru sa detetom o njima i njihovom kanalisanju. Naravno, opet na način koji je deci razumljiv, jer ako detetu kažete doslovce „treba da kanališeš svoje emocije“, dete će samo ostati zbunjeno i i dalje sa problemom burnih emocija.

Kada nastupi kriza histerisanja, dajte detetu tajm aut. Ostavite ga 5-10 minuta ili koliko je već potrebno da bura prođe. Ni vika ni dreka ni izgovaranje kazni ni batine – ništa slično u ovoj situaciji neće pomoći. Naprotiv, samo može da izazove još veći bes, kako kod deteta, tako i kod vas. Kada se dete umiri, priđite mu i objasnite da ruamete da se oseća tužno i povređeno, ukoliko vam dozvoli pomazite ga ili zagrlite. Popričajte o uzorku tog besa i potom kroz neobavezni razgovor probajte zajedno da pronađete rešenje šta drugo dete može da uradi ukoliko se ponovo oseti tako. Na primer, kada se iznervira, može da udara jastuk, žvrlja flomasterima po papiru, istrči krug oko kuće... Pronađite zajedno neko kreativno rešenje i dete će ga vrlo rado prihvatiti i početi da ga koristi brže nego što verovatno očekujete. A ako se ponovo desi bura emocija i bacanje po podu, podsetite ga na vaš dogovor i to je sve.

O pozitivnoj disciplini može da se priča dan i noć. Ima mnogo i tehnika i metoda i svega. Jednostavno je mnogo opširna tema. Ovo je bio samo mali uvod da neke od vas podstakne da shvatite da ne moramo biti diktatori da bi nas deca poštovala i slušala. Možda nekima koji su u potrazi za alternativnim vidom vaspitavanja pomogne da shvate da je pozitivna disciplina ono što traže.

Najvažnije je da zapamtimo da svoje dete moramo da cenimo i poštujemo kao jedinku i ljudsko biće, kako bismo isto to dobili i mi od njega. Mi smo primer na koji se dete ugleda i ako mi besnimo, ako vičemo, ako smo stalno napeti, i dete će usvojiti taj naš model ponašanja. Tako da prvo uvek treba da krenemo od sebe i da prvo mi postanemo ono što tražimo od našeg deteta da bude. Kada sredimo sebe i svoje ponašanje i reakcije, napravimo taj prvi veliki korak, onda je sve mnogo lakše. Uvek treba da imamo na umu da će dete biti voljnije da sarađuje sa nama ukoliko mu jasno pokažemo i kažemo da razumemo kako se oseća i da uvažavamo njega kao osobu. Uz uzajamno poštovanje, razumevanje i zajedničko pronalaženje rešenja mirnim putem, izgradićemo sa detetom odnos pun poverenja, koji svi mi zapravo i želimo da imamo sa svojom decom.