Skoro sam pravila istraživanje na temu za šta se daje najviše novca kada su deca u pitanju. I uglavnom su odgovori standardni: hrana, pelene, garderoba, vanškolske aktivnosti, obrazovanje... Pre toga sam već dobila mnogo predloga o tome da pišem o finansijama i planiranju porodičnog budžeta. I pripremam i post o tome. Danas sam odlučila da to ipak bude malo drugačija priča. Priča o tome da novac nije sve. Priča o tome kako mi opstajemo uprkos tome što živimo kao podstanari i od jedne plate. Zapravo, mislim da živimo prilično normalno. U čemu je tajna?
Sa novcem nemamo problema - novca nema. Svaka plata unapred je isplanirana i u roku od dva dana bude potrošena na ono najosnovnije - račune i hranu za naredni mesec. I to je standardno i to se ne dovodi u pitanje. Kako onda ipak uspevamo da živimo normalno i da naša decu ne osećaju da im bilo šta nedostaje?
Prva i osnovna stvar je: deci su roditeljska ljubav i pažnja potrebniji od bilo čega materijalnog. To je njihova omiljena hrana. Da neko ne shvati pogrešno, ne kažem da deca mogu da gladuju, daleko od toga. Naša ddca niti gladuju, niti bismo ikada dozvolili da gladuju. Svakog dana jedu kuvano i raznovrsno. Svakoga dana imaju voćne užine. Svakoga dana ujutru i uveče piju šolju mleka (navika koju sam ja imala u detinjstvu, pa sam je prenela i na njih). Dakle, ne radi se o tome. Hrana se mora konzumirati bilo da ste odrsli ili deca. I ako želite da imate zdravu i raznovrsnu ishranu, hrana jeste najskuplja stavka na mesečnom nivou.
Kada imate bebu ili bebe u kući, pelene su takođe obavezne. Moraju i svi da imaju šta da obuku. Mi odrasli godinama nosimo iste stvari, odnosno, dokle god su "nosive". Sa decom je problem što mnogo brzo sve prerastu. I za njih se svake sezone kupuje garderoba i obuća. Ali isto tako dosta garderobe naslede jedni od drugih, ali i od prijatelja naše dece, tako da smo garderobom zapravo prilično zatrpani i svake sezone odvojim i jedan deo koji mi prosledimo nekom.
Dakle, sve ono najosnovnije imaju. Sve drugo usklađujemo sa trenutnim mogućnostima.
A ono što uvek gledamo jeste da imamo mogućnost da provedemo neko kvalitetno vreme sa njima. U današnje vreme je porodično vreme veoma zapostavljeno. I najčešće upravo to dovodi do problema. Kada sa članovima porodice izgubite bliskost, ne pričate o tome kako je izgledao vaš dan, kakvi su planovi za sutra, šta želite da radite, a šta vam smeta, kada celi dan prolazite jedni pored drugih kao stranci i ne poljubite se ili zagrlite - to je trenutak kada se među vama uvlače problemi. Jer dokle god komuniciramo i imamo svakodnevnu interakciju jedni sa drugima, dokle god održavamo međusobnu bloskost i povezanost - sve može da se reši.
Nije svaki dan idealan. Neki dani budu kao iz bajke. Nekim danima mi deluje kao da mi se ceo svet ruši. I to je normalno. Dokle god je ovih prvih mnogo više. Dokle god radimo na tome da eliminišemo uzorke ovih drugih.
I kod nas u kući ima i svađa i rasprava, kao i u svakoj drugoj. I to je normalno. Jer ako se s vremena na vreme ne stvori sukob mišljenja, gu nešto nije u redu. Kod nas su to svakodnevne stvari: oko dece, namirnica koje muž zaboravi da kupi, kada ja ne stignem od dece da završim ništa po kući, kada muž dođe s pola u 7 uveče umesto u 3, kada ja odvojim više novca da kupim deci garderobu iako je imaju i previše. Kada me uhvate lutke i počnem da razmišljam i pravim planove van okvira naših mogućnosti. Jer ja sam od onih što vole da pomeraju granice u svemu. Muž je mnogo realniji i on je taj koji me spusti na zemlju kada ipak preteram u tome. I da, naše rasprave se svode na to. I da, nekada se zbog njih i iznerviram i rasplačem.
A onda uzmem naše albume sa slikama, sklupčamo se svi zajedno i gledajući fotografije koje se smenjuju na stranicama albuma (jer da ja sam od onih koji vole da imaju sve opipljivo umesto u digitalnom formatu) prisećamo se svega kroz šta smo zajedno prošli i svih naših dogodovština i lepih trenutaka. I ljutnja izbledi. Razočarenja nestane. Ovde smo gde smo upravo zbog toga što se u svakoj situaciji fržimo zajedno i što podsećamo jedno drugo kako možemo da idemo napred i kada smo ipak preterali. Što smo tu da se međusobno upotpunjujemo i usmeravamo. Kada jednog ponesu emocije, drugi je u dtanju da realnije sagleda celu situaciju. Zato je u dvoje sve lepše i lakše.
Zato kada sednemo svi zajedno na krevet i prisećamo se naših avantura sbe druho postaje manje važno. Sve drugo gubi smisao zapravo. Jer mi smo sada u ovom trenutku jedini na svetu i sve što je nama važno je upravo tu - mi i naša deca. U poređenju sa tim trenutkom, onaj trenutak rasprave i razlog rasprave deluju toliko sićušno, nevažno i daleko. Jer to upravo i jesu.
Jer mi smo svi ovde, zajedno. Svi smo zdravi, srećni i ispunjeni pažnjom i ljibavlju od strane ostalih. Mi smo porodica u onom najpravijem mogućem smislu. I šta više neko može da poželi?
Sa novcem nemamo problema - novca nema. Svaka plata unapred je isplanirana i u roku od dva dana bude potrošena na ono najosnovnije - račune i hranu za naredni mesec. I to je standardno i to se ne dovodi u pitanje. Kako onda ipak uspevamo da živimo normalno i da naša decu ne osećaju da im bilo šta nedostaje?
Prva i osnovna stvar je: deci su roditeljska ljubav i pažnja potrebniji od bilo čega materijalnog. To je njihova omiljena hrana. Da neko ne shvati pogrešno, ne kažem da deca mogu da gladuju, daleko od toga. Naša ddca niti gladuju, niti bismo ikada dozvolili da gladuju. Svakog dana jedu kuvano i raznovrsno. Svakoga dana imaju voćne užine. Svakoga dana ujutru i uveče piju šolju mleka (navika koju sam ja imala u detinjstvu, pa sam je prenela i na njih). Dakle, ne radi se o tome. Hrana se mora konzumirati bilo da ste odrsli ili deca. I ako želite da imate zdravu i raznovrsnu ishranu, hrana jeste najskuplja stavka na mesečnom nivou.
Kada imate bebu ili bebe u kući, pelene su takođe obavezne. Moraju i svi da imaju šta da obuku. Mi odrasli godinama nosimo iste stvari, odnosno, dokle god su "nosive". Sa decom je problem što mnogo brzo sve prerastu. I za njih se svake sezone kupuje garderoba i obuća. Ali isto tako dosta garderobe naslede jedni od drugih, ali i od prijatelja naše dece, tako da smo garderobom zapravo prilično zatrpani i svake sezone odvojim i jedan deo koji mi prosledimo nekom.
Dakle, sve ono najosnovnije imaju. Sve drugo usklađujemo sa trenutnim mogućnostima.
A ono što uvek gledamo jeste da imamo mogućnost da provedemo neko kvalitetno vreme sa njima. U današnje vreme je porodično vreme veoma zapostavljeno. I najčešće upravo to dovodi do problema. Kada sa članovima porodice izgubite bliskost, ne pričate o tome kako je izgledao vaš dan, kakvi su planovi za sutra, šta želite da radite, a šta vam smeta, kada celi dan prolazite jedni pored drugih kao stranci i ne poljubite se ili zagrlite - to je trenutak kada se među vama uvlače problemi. Jer dokle god komuniciramo i imamo svakodnevnu interakciju jedni sa drugima, dokle god održavamo međusobnu bloskost i povezanost - sve može da se reši.
Nije svaki dan idealan. Neki dani budu kao iz bajke. Nekim danima mi deluje kao da mi se ceo svet ruši. I to je normalno. Dokle god je ovih prvih mnogo više. Dokle god radimo na tome da eliminišemo uzorke ovih drugih.
I kod nas u kući ima i svađa i rasprava, kao i u svakoj drugoj. I to je normalno. Jer ako se s vremena na vreme ne stvori sukob mišljenja, gu nešto nije u redu. Kod nas su to svakodnevne stvari: oko dece, namirnica koje muž zaboravi da kupi, kada ja ne stignem od dece da završim ništa po kući, kada muž dođe s pola u 7 uveče umesto u 3, kada ja odvojim više novca da kupim deci garderobu iako je imaju i previše. Kada me uhvate lutke i počnem da razmišljam i pravim planove van okvira naših mogućnosti. Jer ja sam od onih što vole da pomeraju granice u svemu. Muž je mnogo realniji i on je taj koji me spusti na zemlju kada ipak preteram u tome. I da, naše rasprave se svode na to. I da, nekada se zbog njih i iznerviram i rasplačem.
A onda uzmem naše albume sa slikama, sklupčamo se svi zajedno i gledajući fotografije koje se smenjuju na stranicama albuma (jer da ja sam od onih koji vole da imaju sve opipljivo umesto u digitalnom formatu) prisećamo se svega kroz šta smo zajedno prošli i svih naših dogodovština i lepih trenutaka. I ljutnja izbledi. Razočarenja nestane. Ovde smo gde smo upravo zbog toga što se u svakoj situaciji fržimo zajedno i što podsećamo jedno drugo kako možemo da idemo napred i kada smo ipak preterali. Što smo tu da se međusobno upotpunjujemo i usmeravamo. Kada jednog ponesu emocije, drugi je u dtanju da realnije sagleda celu situaciju. Zato je u dvoje sve lepše i lakše.
Zato kada sednemo svi zajedno na krevet i prisećamo se naših avantura sbe druho postaje manje važno. Sve drugo gubi smisao zapravo. Jer mi smo sada u ovom trenutku jedini na svetu i sve što je nama važno je upravo tu - mi i naša deca. U poređenju sa tim trenutkom, onaj trenutak rasprave i razlog rasprave deluju toliko sićušno, nevažno i daleko. Jer to upravo i jesu.
Jer mi smo svi ovde, zajedno. Svi smo zdravi, srećni i ispunjeni pažnjom i ljibavlju od strane ostalih. Mi smo porodica u onom najpravijem mogućem smislu. I šta više neko može da poželi?
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?