TAMAMA

Kako se približava dan tvog dolaska, u našoj porodici vlada sve veće uzbuđenje. Svi pričamo o tome ko će šta da radi oko tebe: ko će da te ljulja, ko će da ti peva, ko će da te sprema za kupanje, ko će da te uspavljuje. U jedno budi sigurna - bićeš jedna mnogo voljena beba. Zapravo, već i jesi, ali će to tek doći do izražaja onog dana kada nam se i fizički pridružiš, kad odlučiš da si spremna da upoznaš i ovaj spoljni svet. Kad poželiš da upoznaš sve te glasove koji svakodnevno dopiru do tebe i dok si ušuškana u mom stomaku. I znam, ponekad su ti glasovi iznenadni i bučni, ali nemaš čega da se plašiš. To su tvoj brat i tvoje sestre, koji jedva čekaju da te uppznaju. I svo troje su živahni, razigrani i, da, bučni. Ali, navićićeš se na to. A kada se navikneš, ta galama više ne deluje strašno. D je najstariji bata i veoma je bučan. Ali veruj mi da će te on mnogo čuvati i paziti, pogotovo kada odrasteš dovoljno da možete da se igrate zajedno. On će te naučiti mnogo čemu, jer je i ...

Ponekad kod D primetim da krene da radi jednu stvar, pa pređe na sledeću, kao da je pritom zaboravio da je nešto već započeo. Pomislila sam da se radi o nedostatku koncentracije, odnosno, o poremećaju pažnje.  Što sam više razmišljala o tome, shvatila sam da je ovaj problem kod dece danas možda i mnogo češći nego što mi to mislimo ili primećujemo. Izloženi smo svemu i svačemu, svi smo u nekom multitasking modu skoro sve vreme. Da li i to utiče na decu? Da li je to jedan od razloga zbog kog se kod dece javlja poremećaj pažnje? Popričala sam na ovu temu sa defektologom Sanjom Krstić i evo šta sam saznala o problemu sa pažnjom kod dece. Kako dolazi do poremećaja pažnje? Poremećaji i teškoće pažnje mogu imati različite uzročnike. Ponekad su to neurološke disfunkcije,  hemijski disbalans, nedostaci dopamina i norepinefrina(neurotransmiteri odgovorni za pažnju, kontrolu) , ali može nastati i perinatalnim  izlaganjem nepovoljnih materija, kao što su tro...

Da li ste imali blizak susret sa vaškama? Mi jesmo. Iako je to nešto o čemu sam slušala stalno i nešto što je uvek tu negde iza ćoška, kao recimo boginje, kada su se pojavile kod mog deteta, osetila sam se krajnje bespomoćno. Dete koje je dobilo vaške je N. N je u našoj porodici ono dete koje uvek sve snađe. Kada smo videli vaške osetila sam grižu savest, krivicu. Trebala sam da pazim više, da se ne zavlači svuda, da se ne prlja, ne igra sa svakim kučetom koje vidi na ulici. U mojoj glavi to je izgledalo kao najezda termita (samo što su vaške) u njenoj kosici, koja će preći na sve nas i raširiti po celoj kući i kojih se nećemo osloboditi nikada. Sedela sam i plakala. Mi ćemo biti "oni vašljivi". Posle sat vremena shvatila sam da moram nešto da uradim, jer vaške su tu i sigurno neće same otići. Prvo sam pretražila i pročitala sve živo o vaškama što sam mogla da nađem, kako bih znala sa čime to imam posla. I stvar nije bila toliko ozbiljna kao što je to meni u prvi m...

Prošlog vikenda imali smo mini odmor na Zlatiboru. Poslednj put na Zlatiboru sam bila pre otprilike sedam - osam godina. Bila sam u srednjoj školi i tada je svako moje putovanje bilo poput ekskurzije, Uvek sam želela što više da vidim i da obiđem. I sada sam imala želju da ponovo obiđem sva ta poznata mesta po Zlatiboru i okolini, ali mi je jedna stvar u celoj mojoj zamisli promakla, a to su DECA. Kada putujete negde sa decom, dinamiku ne diktirate vi, nego deca. I putovanje sa decom se baš i ne može nazvati odmorom. I tako sam se suočila sa realnošću. Moji planovi su pali u vodu i na licu mesta smo pravili druge, prilagođene deci, njihovim željama, potrebama i mogućnostima. A one lepote Zlatiobua koje ja volim da obiđem iznova svaki put, moraće da pričekaju još neku godinu na nas, kada deca budu dovoljno velika da shvate značaj toga što vide. Dakle, ovoga puta obišli smo sve ono što Zlatibor nudi deci. I to čak i u međusezoni, jer oktobar na Zlatiboru je upravo to. - Avantu...

Tokom našeg mini odmora na Zlatiboru odseli smo u "Sunny apartmanima".I mogu reći da smo stvarno prezadovoljni uslovima u kojima smo boravili, a evo i zbog čega... Kada odsedamo u nekom smeštaju nekako uvek podrazumevamo da je taj smeštaj čist, uredan, da nema vlage, buđi, da je nameštaj u dobrom stanju, da nije propao krevet, polomljen ormar i slično. Ali takve stvari se dešavaju i pogotovo tokom letnje sezone često čujemo od naših prijatelj,a poznanika ili na televiziji da je neko dobio baš takav smeštaj. I zbog tih stvari uvek imam strah kada negde treba da idemo, jer da nam se desi tako nešto sa decom, šta onda? Zaista ne bih znala kako da reagujem u toj situaciji. Zamislite samo - uplatite smeštaj, odete tamo sa troje male dece i dobijete neku katastrofu. Novac koji ste izdvojili za smeštaj je propao. Dok dobijete, ako uopšte dobijete povraćaj novca, vaš odmor će se već završiti. Tu ste, na toj lokaciji i šta sad? Imate dve opcije: ili da se vratite kući i dozvolt...

Decenijama u nazad strogo autoritativno vaspitavanje dece se podrazumevalo. Roditelji su bili ti koji imaju autoritet i koji naređuju deci šta i kako treba da rade, usađuju im osnovna načela i vrednosti, kao i šta je to što se smatra dobrim, a šta lošim. Kada dete ne posluša naredbu roditelja, oni bi se prihvatali pruta, kaiša ili sličnog pomagala, ili bi u krajnjem slučaju detetu presudila roditeljska teška ruka. Diktatorska strana bi bila zadovoljena, pokazala je silu, dok bi se dete osećalo povređeno, uplašeno i u njemu bi se javljalo ono što ćemo kasnije tumačiti kao prkos, a koji će opet ona diktatorska strana oceniti kao neopravdan i neosnovan. Od samog početka mog roditeljskog staža, bila sam sigurna da ne želim da budem diktator u detetovom životu. Ne želim da budem onaj koji izdaje naredbe i čija pojava u detetu izaziva strah, a ponšanje povređuje. Znam da nije najpametnije rešenje ni postaviti se prema detetu kao drugar, već treba pronaći neku zlatnu sredinu. Ja sam...

Skoro sam pravila istraživanje na temu za šta se daje najviše novca kada su deca u pitanju. I uglavnom su odgovori standardni: hrana, pelene, garderoba, vanškolske aktivnosti, obrazovanje... Pre toga sam već dobila mnogo predloga o tome da pišem o finansijama i planiranju porodičnog budžeta. I pripremam i post o tome. Danas sam odlučila da to ipak bude malo drugačija priča. Priča o tome da novac nije sve. Priča o tome kako mi opstajemo uprkos tome što živimo kao podstanari i od jedne plate. Zapravo, mislim da živimo prilično normalno. U čemu je tajna? Sa novcem nemamo problema - novca nema. Svaka plata unapred je isplanirana i u roku od dva dana bude potrošena na ono najosnovnije - račune i hranu za naredni mesec. I to je standardno i to se ne dovodi u pitanje. Kako onda ipak uspevamo da živimo normalno i da naša decu ne osećaju da im bilo šta nedostaje? Prva i osnovna stvar je: deci su roditeljska ljubav i pažnja potrebniji od bilo čega materijalnog. To je njihova omiljena hr...