Dečije priredbe - ponos roditelja

D je krenuo u vrtić sa dve i po godine. Naravno, bio je septembar. U decembru, baš pred Novu godinu, usledila je prva priredba. Prvi put kao roditelj idem na dečiju priredbu. Imala sam veliku tremu. Kada su se svi roditelji okupili, priredba je mogla da počne. Vaspitačice su ih u koloni izvele pred nas. Kada sam videla svoje dete kako izlazi sav važan pred publiku, krenule su mi suze. Tog trenutka sam shvatila da to više nije moja bespomoćna beba, već veliki dečak, koji je spreman da svima pokaže šta sve može. Izvodili su razne koreografije uz novogodišnje pesmice, a onda su redom počeli da izlaze jedan po jedan i da recituju. Kada je i D izašao da recituje, srce mi je stalo. Uopšte nisam znala ni očekivala njegovu izvedbu. Ispričao je svoj deo potpuno tečno, bez i jedne greške i dobio ogroman aplauz. Došlo mi je da vrisnem od sreće! Moja do juče beba sada stoji pred gomilom ljudi i recituje pesmicu koju je naučio u vrtiću!

                                    


Pre neki dan je, tradicionalno, u vrtiću bila novogodišnja priredba. Sada sam već naviknuta na sve to, ali je i dalje svaka priredba posebna i svaka izvedba mog deteta stvara poseban ponos. Kao predškolac, imao je prilično veliku ulogu. I verovatno sam i pristrasna ali bio je sjajan. Kao, naravno, i sva ostala deca. Jer njihov svaki trud treba da se uvaži i nagradi. Svaka njihova greška je sitna i simpatična. Deca sve što rade, rade iskreno i sa mnogo volje. I zato treba biti ponosan - na svaku izrecitovanu pesmicu, na svaku odglumljenu scenu, na svaku priredbu. Na svaki dečiji uspeh. Pa čak i neuspeh. Jer sve je to sastavni deo života i sve ih to priprema za život. Naše je samo da ih podržimo. I, ako zatreba, budemo i skriveni saptaci.