Ako pratite UNICEF-ovu kampanju "Svaki trenutak je važan", znate da igra zauzima vrlo važno mesto u razvoju deteta. Igranje je nešto što je svojstveno za decu. Ali igru ne treba shvatati olako. Ona ima veliki značaj za decu, možda čak i više nego što smo svesni. Zato, kada kažemo detetu "Idi da se igraš", treba da znamo i značaj toga.
Čak i sa vrlo malim bebama igranje je moguće i čak, štaviše, poželjno i neophodno. Prvih meseci roditelj je najbolja i najomiljenija igračka. Svaki put kada se mazimo sa bebom, to je takođe vrsta igre. Svaka mama je sklona da pevuši svojoj bebi dok je lagano ljuška. Ovo se takođe može posmatrati kao igra. A ako želimo da igru unapredimo, sve što treba uraditi je pustiti neku laganu muziku i jednostavno plesati sa bebom. Muzika takođe vrlo podsticajno deluje na bebe, a ova igra može i da umiri bebu koju muče grčevi.
U uzrastu od 3 meseca bebe uglavnom već počinju da se interesuju za zvečke. Privlače im pažnju različite boje i zvukovi. U tom dobu počinju i sa hvatanjem i stavljanjem u usta svega što uspeju da uhvate. Na taj način beba se igra i istražuje. Otkriva razne teksture, forme, boje. Otkriva gde se ona sama završava, a gde drugi predmet počinje. Vremenom će otkriti i šta sve može da radi sa njim. Na primer, shvatiće da ako trese zvečku, čuće se zvuk.
V uskoro puni četiri meseca i obožava muzičke igračke. Ipak, omiljene su joj sopstvene ruke i voli da ih posmatra a onda sa oduševljenjem ih stavi u usta. Mislim da, kad bi mogla, povikala bi: "Mama, gledaj šta mogu! Ovo je baš zabavno!" Počela je da hvata zvečke i da isprobava kako rade. Ali najveća radost je kada mi pričamo i smejemo se sa njom. Tada i ona komunicira sa nama gugtanjem i vrlo glasnim kikotanjem.
Kada beba počne da puzi, razmeštanje igračaka po kući može biti sjajna igra. Beba će, pokušavajući da dohvati igračku, puzati, a na isti način se može dete podsticati i da ustane (željena igračka da se stavi na neki manji sto ili stolicu ili krevet). Često se dešava da dete kroz takvu vrstu igre napravi i prve korake, u želji da dohvati igračku ili roditelja.
N ima godinu i po dana i sada je već u konstruktivnoj fazi. Najviše joj pažnju drže kocke. Ugledajući se na starijeg batu, otkriva kako može da ih slaže i šta može da napravi od njih. Vrlo je zainteresovana i za crtanje, koje je kod nje još uvek u početnoj fazi, ali ponekad uspemo da shvatimo šta je pokušala da nacrta. Plastelin je nešto što obožavaju i ona i D. Oduševljena je što može da ga oblikuje i u stanju je da ga po celi dan mulja po rukama, a da ništa ne napravi, što znači da je u fazi otkrivanja.
Dečije pesmice se u našoj kući slušaju non stop i koreografije se smišljaju neprestano (sa nekim najjednostavnijim pokretima koji slikovito opisuju ono o čemu je pesmica), a kada je "Ivin voz" cela porodica je u voziću. Ovo su sve vrlo podsticajne igre, gde deca rasterećena kroz zabavu razvijaju i motoriku i logiku i stiču predivna iskustva.
D je takođe veoma zainteresovan i za kocke i kockice, crtanje i modelovanje, igranje i pevanje. Samo što on to sa svojih skoro punih šest godina radi na daleko zrelijem i razvijenijem nivou.
Od skoro u našu kuću se uselila i interaktivna tabla koja podjednako privlači pažnju i D i N. Tabla sadrži vrlo edukativne elemente pomožu kojim dete može, na primer, da nauči da računa, vezuje pertlu, kači čičak na patikama, zakopčava jaknu, povezuje boje i oblike, otključava i zaključava vrata i još mnoštvo praktičnih stvari. Opet kroz igru uči nešto što će mu biti potrebno za svakodnevno funkcionisanje.
Uvek mi je bilo fascinantno kako su deci užasno zanimljive za igranje stvari koje zapravo nisu igračke. Mada, nije da se ne mogu iskoristiti. Ali valjda kada odrastemo i saznamo osnovnu namenu svih stvari, pomirimo se sa tim da te stvari služe za to i ne razmišljamo o njima na drugačiji način. Dok deca razmišljaju vrlo kreativno i njih vodi mašta. Pa tako šerpe i lonci meni isključivo služe za spremanje obroka, kao i svakoj ženi, dok N u njima vidi sjajne elemente za stvaranje muzike. Zato često šerpe i varjače predstavljaju bubnjeve. I mada taj zvuk nije uvek najpodnošljiviji, njoj je to beskrajno zabavno, tako da svi popustimo i sa osmehom gledamo koliko je čini srećnom što je sa varjačom i šerpom uspela da stvori više različitih zvukova. Jer detetovoj kreativnosti nikada ne treba stati na put.
Još jedna igra kojom je opsednuta je slaganje. Obožava da slaže. Slaže moje lakove za nokte, slaže stvari u ormar (ne baš uspešno, ali bitna je namera), slaže pelene u neseser, slaže sudove... I ona svo to slaganje shvata kao igru, a zapravo je to što radi višestruko korisno. Jer ona time razvija motoriku, shvata na koji način nešto treba složiti, što uključuje i logiku, opet podstiče i kreativnost, jer može na više načina to uraditi i na sve to, uči se nekim navikama koje će joj vremenom postati obaveze.
Zima može delovati kao vrlo statično godišnje doba, a zapravo uopšte ne mora da bude. Igre na snegu deca obožavaju. Pravljenje Sneška Belića, Anđela, sankanje, grudvanje, pravljenje zamaka. Prošle godine smo D i ja napravili čak i auto od snega. Sneg se takođe može posmatrati kao materijal za modelovanje, poput plastelina, samo za modelovanje većih formi. Ako naše shvatanje snega postane takvo, onda su mogućnosti neograničene. Sankanje i grudvanje su takođe igre koje vrlo podstiču fizičku aktivnost dece, a pritom su beskrajno zabavni.
Uskoro će doći proleće, a sa njim i igre loptom, vožnja bicikle, trotineta. Potom leto, a sa njim i plivanje. Jer deci je potrebno da se igraju i budu fizički aktivna. Deca imaju mnogo energije i ukoliko je ne istroše na kvalitetan način, postaju nervozna i razdražljiva, a to uvek bude loše i za njih, a i za nas roditelje.
Deca kroz igru razvijaju i veštinu komunikacije. Kroz interaktivnu igru sa roditeljima ili vršnjacima, ona stiču osećaj pripadnosti, osećaju se kao deo zajednice. Zato je vrlo važno da i roditelji aktivno učestvuju u igri sa decom. Bilo da se igra neka društvena igra ili se pravi neka izmaštana predstava i prave kostimi za istu ili lutkarsko pozorište ili se zajedničkim snagama pravi nešto, manje je važno. Važno je da zajedno sa detetom umemo udela u toj igri i da provedemo kvalitetno vreme sa njim i pritom naravno pohvalimo svaki put kada dete nešto dobro uradi. Tako povećavamo detetu samopouzdanje, koje je vrlo važno za izgradnju njegove ličnosti i samosvesti.
I da se vratim na početak: kada kažemo detetu "Idi da se igraš", treba da znamo i značaj toga. Ono što smo mu zapravo rekli je da ide da istražuje, otkriva, ravija svoje veštine, ovladava svojim telom, razvija maštu, podstiče um. Zato se detetova igra mora shvatiti vrlo ozbiljno. I, naravno, nije na odmet da se s vremena na vreme i mi uključimo. Naše dete će to jedva dočekati i zajedno ćemo uživati: dete zato što može roditelju da pokaže kakvu igru je naučio ili osmislio i roditelj zato što će se podsetiti kako je to biti dete i bezbrižno se igrati.
Čak i sa vrlo malim bebama igranje je moguće i čak, štaviše, poželjno i neophodno. Prvih meseci roditelj je najbolja i najomiljenija igračka. Svaki put kada se mazimo sa bebom, to je takođe vrsta igre. Svaka mama je sklona da pevuši svojoj bebi dok je lagano ljuška. Ovo se takođe može posmatrati kao igra. A ako želimo da igru unapredimo, sve što treba uraditi je pustiti neku laganu muziku i jednostavno plesati sa bebom. Muzika takođe vrlo podsticajno deluje na bebe, a ova igra može i da umiri bebu koju muče grčevi.
U uzrastu od 3 meseca bebe uglavnom već počinju da se interesuju za zvečke. Privlače im pažnju različite boje i zvukovi. U tom dobu počinju i sa hvatanjem i stavljanjem u usta svega što uspeju da uhvate. Na taj način beba se igra i istražuje. Otkriva razne teksture, forme, boje. Otkriva gde se ona sama završava, a gde drugi predmet počinje. Vremenom će otkriti i šta sve može da radi sa njim. Na primer, shvatiće da ako trese zvečku, čuće se zvuk.
V uskoro puni četiri meseca i obožava muzičke igračke. Ipak, omiljene su joj sopstvene ruke i voli da ih posmatra a onda sa oduševljenjem ih stavi u usta. Mislim da, kad bi mogla, povikala bi: "Mama, gledaj šta mogu! Ovo je baš zabavno!" Počela je da hvata zvečke i da isprobava kako rade. Ali najveća radost je kada mi pričamo i smejemo se sa njom. Tada i ona komunicira sa nama gugtanjem i vrlo glasnim kikotanjem.
Kada beba počne da puzi, razmeštanje igračaka po kući može biti sjajna igra. Beba će, pokušavajući da dohvati igračku, puzati, a na isti način se može dete podsticati i da ustane (željena igračka da se stavi na neki manji sto ili stolicu ili krevet). Često se dešava da dete kroz takvu vrstu igre napravi i prve korake, u želji da dohvati igračku ili roditelja.
N ima godinu i po dana i sada je već u konstruktivnoj fazi. Najviše joj pažnju drže kocke. Ugledajući se na starijeg batu, otkriva kako može da ih slaže i šta može da napravi od njih. Vrlo je zainteresovana i za crtanje, koje je kod nje još uvek u početnoj fazi, ali ponekad uspemo da shvatimo šta je pokušala da nacrta. Plastelin je nešto što obožavaju i ona i D. Oduševljena je što može da ga oblikuje i u stanju je da ga po celi dan mulja po rukama, a da ništa ne napravi, što znači da je u fazi otkrivanja.
Dečije pesmice se u našoj kući slušaju non stop i koreografije se smišljaju neprestano (sa nekim najjednostavnijim pokretima koji slikovito opisuju ono o čemu je pesmica), a kada je "Ivin voz" cela porodica je u voziću. Ovo su sve vrlo podsticajne igre, gde deca rasterećena kroz zabavu razvijaju i motoriku i logiku i stiču predivna iskustva.
D je takođe veoma zainteresovan i za kocke i kockice, crtanje i modelovanje, igranje i pevanje. Samo što on to sa svojih skoro punih šest godina radi na daleko zrelijem i razvijenijem nivou.
Od skoro u našu kuću se uselila i interaktivna tabla koja podjednako privlači pažnju i D i N. Tabla sadrži vrlo edukativne elemente pomožu kojim dete može, na primer, da nauči da računa, vezuje pertlu, kači čičak na patikama, zakopčava jaknu, povezuje boje i oblike, otključava i zaključava vrata i još mnoštvo praktičnih stvari. Opet kroz igru uči nešto što će mu biti potrebno za svakodnevno funkcionisanje.
Uvek mi je bilo fascinantno kako su deci užasno zanimljive za igranje stvari koje zapravo nisu igračke. Mada, nije da se ne mogu iskoristiti. Ali valjda kada odrastemo i saznamo osnovnu namenu svih stvari, pomirimo se sa tim da te stvari služe za to i ne razmišljamo o njima na drugačiji način. Dok deca razmišljaju vrlo kreativno i njih vodi mašta. Pa tako šerpe i lonci meni isključivo služe za spremanje obroka, kao i svakoj ženi, dok N u njima vidi sjajne elemente za stvaranje muzike. Zato često šerpe i varjače predstavljaju bubnjeve. I mada taj zvuk nije uvek najpodnošljiviji, njoj je to beskrajno zabavno, tako da svi popustimo i sa osmehom gledamo koliko je čini srećnom što je sa varjačom i šerpom uspela da stvori više različitih zvukova. Jer detetovoj kreativnosti nikada ne treba stati na put.
Još jedna igra kojom je opsednuta je slaganje. Obožava da slaže. Slaže moje lakove za nokte, slaže stvari u ormar (ne baš uspešno, ali bitna je namera), slaže pelene u neseser, slaže sudove... I ona svo to slaganje shvata kao igru, a zapravo je to što radi višestruko korisno. Jer ona time razvija motoriku, shvata na koji način nešto treba složiti, što uključuje i logiku, opet podstiče i kreativnost, jer može na više načina to uraditi i na sve to, uči se nekim navikama koje će joj vremenom postati obaveze.
Zima može delovati kao vrlo statično godišnje doba, a zapravo uopšte ne mora da bude. Igre na snegu deca obožavaju. Pravljenje Sneška Belića, Anđela, sankanje, grudvanje, pravljenje zamaka. Prošle godine smo D i ja napravili čak i auto od snega. Sneg se takođe može posmatrati kao materijal za modelovanje, poput plastelina, samo za modelovanje većih formi. Ako naše shvatanje snega postane takvo, onda su mogućnosti neograničene. Sankanje i grudvanje su takođe igre koje vrlo podstiču fizičku aktivnost dece, a pritom su beskrajno zabavni.
Uskoro će doći proleće, a sa njim i igre loptom, vožnja bicikle, trotineta. Potom leto, a sa njim i plivanje. Jer deci je potrebno da se igraju i budu fizički aktivna. Deca imaju mnogo energije i ukoliko je ne istroše na kvalitetan način, postaju nervozna i razdražljiva, a to uvek bude loše i za njih, a i za nas roditelje.
Deca kroz igru razvijaju i veštinu komunikacije. Kroz interaktivnu igru sa roditeljima ili vršnjacima, ona stiču osećaj pripadnosti, osećaju se kao deo zajednice. Zato je vrlo važno da i roditelji aktivno učestvuju u igri sa decom. Bilo da se igra neka društvena igra ili se pravi neka izmaštana predstava i prave kostimi za istu ili lutkarsko pozorište ili se zajedničkim snagama pravi nešto, manje je važno. Važno je da zajedno sa detetom umemo udela u toj igri i da provedemo kvalitetno vreme sa njim i pritom naravno pohvalimo svaki put kada dete nešto dobro uradi. Tako povećavamo detetu samopouzdanje, koje je vrlo važno za izgradnju njegove ličnosti i samosvesti.
I da se vratim na početak: kada kažemo detetu "Idi da se igraš", treba da znamo i značaj toga. Ono što smo mu zapravo rekli je da ide da istražuje, otkriva, ravija svoje veštine, ovladava svojim telom, razvija maštu, podstiče um. Zato se detetova igra mora shvatiti vrlo ozbiljno. I, naravno, nije na odmet da se s vremena na vreme i mi uključimo. Naše dete će to jedva dočekati i zajedno ćemo uživati: dete zato što može roditelju da pokaže kakvu igru je naučio ili osmislio i roditelj zato što će se podsetiti kako je to biti dete i bezbrižno se igrati.
Comments
Post a Comment
Šta vi mislite o ovome?